Novi izvori klavirskih boja Rite Kinke
Svaki muzički susret s našom izvanrednom pijanistkinjom Ritom Kinkom, pa i najnoviji u ciklusu koncerata Leto u vrtu, priređen u prekrasnom dvorištu novosadskog Srednjoškolskog doma u Nikolajevskoj ulici, potvrđuje naše mišljenje o njenom visokom interpretativnom umeću.
U skladu s neobičnim, svakako posebno inspirativnim ambijentom i specifičnom atmosferom otvorenog prostora punog spoljnih zvukova i mirisa, umetnica je tražila i „ispitivala“ nove izvore klavirskih boja i instrumentalne izražajnosti, a pri svom samosvojnom koncipiranju i osmišljavanju resitalskog programa, kao i uvek pokazala vanrednu maštovitost i inteligenciju.
Ovog puta je njegov lajtmotiv bio improvizacija kojom je kao kompozicionim i izvođačkim postupkom povezala sva odabrana dela.
Ako se početna, čuvena Bahova Čakona iz Partite u de-molu za violinu solo, u obradi za klavir Feruča Buzonija, napisana kao lanac od 65 kontrapunktskih varijacija takođe može shvatiti i kao jedna ogromna improvizacija, onda se kao takav, izuzetno ekstenzivni tok (ciklus minijatura) mogu doživeti i Šopenovi Prelidi opus 28. Rita Kinka ih je nizala u prisnom kontaktu s instrumentom, suverenošću tumačenja potencirajući veštinu preludiranja tako svojstvenu dobroj improvizaciji, istovremeno u svakom od 24 komada ističući poseban ton i karakter, a katkad i (poput etide) „skrivenu“ edukativnu nameru.
Znalačkim rešavanjem postavljenih tehničkih problema, ali i doživljenim predavanjem njihovog raznovrsnog muzičkog sadržaja, prikazivala je i sve ono što neguje u svojoj majstorskoj pedagoškoj klasi.
Pored izjednačenosti prstiju, finog legata, široko obuhvaćenog opsega i ritmičke pregnantnosti, najizražajnija je bila upravo u isticanju polifonog spleta glasova, zvučnosti i najraznovrsnijih sadržaja kreiranih u samo nekoliko taktova različitog raspoloženja između pojedinih prelida.
Na isti način prethodno je odala omaž i Fransisu Pulenku (1899-1963) povodom 50-godišnjice umetnikove smrti. Ovaj član grupe „Šestorica“, originalnog kruga francuskih kompozitora koje je povezivala, pored prava na samosvojnost i svojevrsna uzdržanost prema svakom stilu i sistemu, ali i mladalačka dinamičnost, bio je poznat i kao veoma talentovan pijanista koji je svoje izvođaštvo s puno uspeha demonstrirao u pariskim salonima, predstavljajući i brojne sopstvene klavirske kompozicije.
Iz niza od 15 improvizacija, često i zabavne preokupacije, ali i neusiljenih pa i ozbiljnih ostvarenja, Rita Kinka je odabrala tri minijature (7, 13 i 15). Spojivši svoju muzikalnost sa spontanom melodičnošću autora, otkrivala nam je njihov tehnički zavidan, na trenutke pravi romantičarski, skoro šopenovski „rukopis“, različita tempa i stilove, suptilno akcentovala i njihovu interesantnu akordiku, da bi u 15. improvizaciji („Sećanje na Edit Pjaf“) osvetlila i „šansonjerski“ manir legendarne pevačice kojoj je Pulenk posvetio svoj poslednji komad ovog naziva.
Ako nam uvodna Čakona nije delovala dovoljno stameno, sigurno, orguljski snažno i sonorno, već mestimice čak „posustalo“, verovatno i zbog „otvorene“, fakturi Bahove kompozicije očigledno neadekvatne akustike, onda su, primereno takvom bajkovitom okruženju, spojeni s čarobnom prirodom, poput raskošne kaskade svetlucavih kristala, raspršenih iz kakve zamišljene fontane, sasvim drugačije, moćnim „harfističkim“ zvukom zazvonili deskriptivno-narativni, ali i duboko emotivni i verno oslikani, žuboravi impresionistički tonovi na bis izvedenih Listovih „Vodoskoka u vili d’Este“.
Bio je to potpuno odgovarajući i divan, iz svih registara klavira, takođe improvizaciono, upravo „gejzirski“ razliven, očaravajući dodatak.