MARTA BEREŠ: Vredi gajiti dobrotu u sebi
Marta Bereš je jedan od onih glumica koja će vam pokazati sve, koja će se žrtvovati, uveriti vas da je ono što radi vredno pažnje, patnje, ljubavi. Nećete često sresti takvo što na sceni. Ona pleni, osvaja, bez pardona. Bez pitanja, suvišnih i onih pravih.
A kad je sretnete van tog polja scenske magije, i ako ste srećni - porazgovarate sa njom, tek vam onda ništa neće biti jasno. Pitomo, slatko, nasmejano stvorenje koje se obrazuje, gleda/ sluša/ čita i mimo onog što radi, zbog čega govori kao da mu scenski tekst i ne treba. Ako situaciju doživljava ozbiljno možete od nje još i učiti...
Gde li je ta drskost, gde su ta prostranstva u koja Marta Bereš hrabro ponire kad god treba nešto da odigra? Koji su im horizonti - teško da ćemo dobiti odgovor, ali evo nekih pitanja na koje smo privoleli subotičku glumicu da odgovori, nakon što je dobila dva velika priznanja za svoj rad - nagradu “Dr Bodrogvari Ferenc” Grada Subotice i Zlatnu kolajnu “Maja Dimitrijević” za najbolju na 38. festivalu monodrame i pantomime u Zemunu.
Šta ti u poslu kojim se baviš predstavlja najveće uživanje, a šta te najviše nervira?
- Volim da gajim i čuvam u sebi uloge i zadatke. Dok spavam, u snu, ni na trenutak da ne zaboravim da sam ja odgovorna za njihov razvoj. Da ih držim u što većoj tajnosti sve do premijere. Za mene je rad na bitnom projektu uvek vrsta profesionalnog drugog stanja. Uživanje je kad se u bitnim stvarima slažem sa kolegama i rediteljima, kad nam je senzibilitet i sistem vrednosti sličan, kad svoje mišljenje ne namećemo jedni drugima na silu, ali smo ipak dosta otvoreni i radoznali da inspirišemo i isprovociramo iskrenost i kreativnost. Kad nastane intimna atmosfera, ali tu ranjivost ne iskoristimo jedni protiv drugih. Najviše volim trenutke kad se na probama osećam toliko slobodno i sigurno da se desi trenutak za koji nisam verovala da imam dovoljno talenta i hrabrosti. To je slično onome kad osetim da zajedno dišemo sa publikom. To su retki trenuci neprocenjive vrednosti i vredni svakog odricanja, mozganja i znojenja.
Ne volim ljubomoru, ogorčenost, nezadovoljstvo, površnost, agresivnost, siljenje, nametnute ideje i rešenja, prve lopte, opšta mesta, lenjost, kad neko radi ovaj posao isključivo zbog plate ili popularnosti, kad se ne pravi razlika između manekena i umetnika, pozerstvo, smešak sa naslovne strane, nedostojanstveno starenje, retuširanje, beskičmenost, iskrenost kao izgovor za povređivanje drugih, neiskrenu ljubaznost, pod- i precenjivanje, kad je subjektivno mišljenje tumačeno kao univerzalna istina, zaslepljenost... Ipak, najviše me nervira kad se o ovim stvarima priča kao o nečemu što se ne tiče nas samih, nego uvek o drugom i iza leđa drugog. Niko od nas nije operisan od ovih stvari. Pitanje je samo kako ćemo se nositi sa njima, da li ih uopšte prepoznajemo u sebi i da li im dajemo legitimitet ili se borimo protiv njih.
Takoreći, privilegovana si što igraš u najinventivnijem i najboljem savremenom pozorištu u zemlji. Koliko to kao glumici može da donese zadovoljstva, a koliko “tihe patnje” za klasikom?
- Preko rada u “Kostolanjiju” sam naučila mnoge stvari. Mišići odgovorni za improvizaciju, kreativnost, koncentraciju, prisutnost, energičnost, su u tonusu, u dobrom stanju, ali svesna sam da tu ima i drugih stvari. Često mi nedostaje tekst, monolog ili dijalog, jer onda ne trošim energiju na problematiku šta reći, već mogu da se pozabavim problematikom kako izgovoriti tekst da te rečenice zaista zažive. Često čitam klasične komade i lagala bih kad bih rekla da ne priželjkujem ponekad takve uloge. Ali je ipak i tu najvažnije, bar za mene, misaoni deo, jer ako se jedna postavka Šekspira nazove klasičnom samo zato što glumci nose kostime koji podsećaju na davno prošla vremena, ili je jedini pokazatelj moderne interpretacije mobilni telefon na sceni, onda je zaista pametnije pročitati dramu kući. A i svi mi diplomirani glumci smo čitali antičke drame za vreme studija. Znam da postoje role poput Antigone, Elektre, Medeje, to su divni zadaci i izazovi, bave se nikad prevaziđenim problemima. Već samo čitanje ovih tekstova je oplemenjujuće.