Svečani skup povodom Dana pobede u Skupštini APV

Novi Sad, 09. maj – U Skupštini AP Vojvodine danas je održan svečani skup povodom Dana pobede, koji je organizovalo Društvo za istinu o NOB u Jugoslaviji – Odbor za Vojvodinu.

Izlaganje predsednika Skupštine AP Vojvodine Ištvana Pastora

Dame i Gospodo!

Želim, da se zahvalim Organizatorima, što su upriličili ovu svečanost. Izražavam spremnost i otvorenost, da od sledeće godine Skupština AP Vojvodine bude organizator svečane akademije u čast Dana pobede i Dana Evrope.

Dame i Gospodo!

Danas slavimo i obeležavamo Dan pobede i, ili Dan Evrope. I, Ili, i jedno i drugo. Samo su težišta drugde, samo su težišta možda drugačija. Kod onih, kao što smo, čini mi se i mi, kod kojih još u odnosu na drugi svetski rat stvari nisu došle na svoje mesto, gde je suočavanje sa prošlošću bilo samo na jedno oko, nedovoljno iskreno, žmureći, kroz pomalo ružičastu, romantičku prizmu posmatranja i sećanja, težište je na obeležavanju Dana pobede, pobede nad fašizmom. Za razliku od nas, kod onih, koji su nakon suočavanja i svarivanaja doživljenog počeli tražiti nove sadržaje saradnje, pa makar u oba velika Rata bili nepomirljivi neprijatelji, naprimer Francuska i Nemačka, dakle kod njih je težište na obeležavanju dana Evrope, kao sećanju na to, da je i posle kataklizme moguć novi početak i da ljudska vera u pravičnije društvo nema granica.

I ja ću, pre svega govoriti o danu Pobede.

Dame i Gospodo!

U prilikama kada obeležavamo značajne godišnjice postavlja se važno pitanje – pitanje odgovornosti – odgovornosti savremenika: da li postoji svest o značenju određenih zbivanja, da li postoji elita koja razume postojeći kontekst i ima sposobnost predviđanja, koja bi vodila ispravnom zaključivanju o mogućim posledicama.

Životno iskustvo nam govori da se prošlost često zamišlja po meri dnevnih ideoloških potreba.

Stvara se uverenje da je sve podložno vrednosnoj reinterpretaciji, da je istorija skup proizvoljnih poluznanja i da ima onoliko istorija koliko danas u Srbiji ima političkih stranaka i dnevnopolitičkih potreba.

Svedoci smo da je u Srbiji ne retko na delu pokušaj prevrednovanja prošlosti i njena relativizacija. Tako smo svedoci i  pokušaja izvlačenja događaja Drugog svetskog rata iz jedino mogućeg, prošlog istorijskog konteksta i davanja ocena o «mogućnostima» (koje se nisu desile) i «pametnijem ponašanju» kojeg nije bilo, kao pravim istorijskim izborima u datom trenutku.

I onda se, sa aspekta potreba savremene ideologije, tumači Drugi svetski rat, onako kako bi današnji tumači želeli da je bilo. Nezadovoljni što je bilo drugačije, objašnjenja traže u različitim vrstama zavere.

Dame i Gospodo!

Danas je, ne retko, na delu umivanje i prolepšavanje fašizma. Metod je jednostavan: fašizam se čisti od suštinskih odrednica, i svodi na ekstremizam. Na taj način se fašizam normalizuje, stvara se utisak da je jedini problem njegov ekstremizam, i onda se protivnici fašizma, koji tobož «ekstremno» zagovaraju njegovu zabranu,  «u ime demokratije» izjednačavaju sa njim.

I nakon toga bi valda trebao slediti, očekivano, sledeći korak – rehabilitacija fašističkih ideja, ideologija i praksi.

Nikada ne smemo zaboraviti da je borba protiv fašizma značila, ne samo  rat do vojne pobede, već rat za bolje društvo, nepomirljiv obračun sa tim sistemom vrednosti, njegovo puno i trajno  iskorenjivanje.

I vraćam se opet na pitanje odgovornosti savremenika: da li danas postoji svest o procesima prevrednovanja Drugog svetskog rata i rehabilitacije fašističke ideologije; u kojoj meri svako od nas ponaosob ima ljudske hrabrosti i intelektualne i političke snage da se izdigne iznad usko ideološke pozicije i razume posledice relativizacije i normalizacije fašizma, ali i sve posledice Oslobodilačkog rata?  Liči na retoričko pitanje, ali nije. Suštinsko je, životno.

Jedna od posledica prevrednovanja prošlosti je i ne retko samo-isključenje Srbije iz tabora pobednika u Drugom Svetskom Ratu. Paradoksalno je da se 68 godina po završetku Drugog svetskog rata čuju zvanične izjave, da se naša pobeda još uvek nije isplatila, i da Srbija još uvek nije dobila pravednu nagradu. Kao da je obračun sa fašizmom i civilizacijsko pozicioniranje stvar nagrade, isplativosti, podnošenja računa i docnje u njegovom izmirivanju.

Dame i Gospodo!

Kraj Drugog Svetskog rata je doneo i stvorio uslove  legitimacijske osnova AP Vojvodine. I to je deo istorije i realnosti, da su tada i tako stvoreni osnovi za konstituisanje autonomne političke zajednice, koja je kao deo Srbije, ali istovremeno i u temeljima jugoslovenskog federalizma, doživela istorijski neponovljiv civilizacijski, ali i modernizacijski iskorak tokom trajanja SFR Jugoslavije.

Kakva je tada, u periodu utemeljenja legitimacijske osnove bila Vojvodina? O tome bi se moglo puno govoriti, ali ću sada navesti  samo primer rasporeda nacionalnosti na železničkoj pruzi od Pančeva prema Bečkereku, Zrenjaninu, stanje pre Drugog svetskog rata. Prvo selo je Jabuka naseljeno Nemcima i Rumunima. Sledeće je selo Francveld (danas Kačarevo), čisto Nemačko selo, pa Crepaja - čisto Srpsko, Debeljača – čisto Mađarsko selo, pa Kovačica – Slovačko, Uzdin – Rumunsko, Orlovat – Srpsko. Od prvog do poslednjeg navedenog sela nema više od 40 kilometara. Mala razdaljina, ali sa koliko  ljudskih, pojedinačnih i zajedničkih sudbina, proizašlih često iz suprotstavljenih ubedjenja. Ali bar isto tako mora da bode oči činjenica, koju posmatrajući sadašnjost ne možemo ne videti, koliko smo daleko dospeli do danas, što se tiče relnosti, posmatrajući ta sela samo sa ovog aspekta. I to je  posledica rata i posleratnog perioda, i to je deo istorijske realnosti. Sve to mora biti pokretač uverenja, da se i na ovim prostorima ideja Dana Evrope može graditi zajedničkim naporom svih nas, suočavanjem sa istorijom, pa makar koliko to bolno bilo.

Dame i Gospodo!

Pitanje, koje učesnici javnog života moraju postaviti sebi i jedan drugome je, da li imamo dovoljno mudrosti da razumemo kontekst vremena i političke, ekonomske, socijalne, kulturne pretpostavke definisanja evropskih autonomija: da razumemo da su u temelje autonomije Vojvodine naslagani različiti vremenski, istorijski slojevi kao i različiti oblici političkih zajednica.

Tvrdim, imamo dovoljno političke zrelosti da iniciramo dijalog sa pozicija evropskog kulturnog i političkog nasleđa, koje se temelji na antifašističkoj tradiciji, na neophodnosti suočavanja sa punom, realnom slikom prošlosti, na osudi zločina i zločinaca, na rehabilitaciji nevinih žrtava, na sublimiranju neponovljivog iskustva.  To je jedini put, da se sklopi knjiga prošlosti, da se otvori novi list, nova knjiga, knjiga sadašnjosti i budućnosti. Da sećajući se na Dan Pobede slavimo Dan Evrope, kao simbol ljudskog napora za dobrim, kao simbol pomirenja, traženja zajedničkih interesa i gradnje obećavajuće, čoveku dostojne budućnosti.