Svečani govor Ištvana Pastora, predsednika SVM povodom 15. marta

Dame i gospodo,
poštovana slavljenička zajednica!

Uoči 15. marta, a u vezi sa organizovanjem Petefijeve Memorijalne Godine, mogli smo čitati o tome da je Petefi bio prvi mađarski influencer.
Ubrzo mi je postalo jasno da i mađarska kultura treba da uhvati korak sa onlajn svetom, i da je to postao jedan od ciljeva i Petefijeve memorijalne godine, ali sam se i zapitao da li ta izjava da je Petefi bio prvi mađarski influencer takođe sugeriše i to, da je pobeda pop kulture  željeni cilj umesto prašnjavih i zastarelih, za današnje mlade neprihvatljivih, za sredovečne ljude dosadnih, a za decu već skoro vanzemaljskih sadržaja i poruka.
Kada je profesorica Četvei početkom sedamdesetih godina prošlog veka predavala Petefija u Subotičkoj gimnaziji,  bilo je reči i o tome da je Petefi izvršio revolucionarne promene i u poeziju. Za razliku od romantizma, stvorio je novu kjiževnu formu, narodnu poeziju. Bio je prvi autobiografski pesnik, i istaknuti predstavnik porodične lire. A ono što me je zbližilo sa Petefijem je bio osečaj da se razumemo, jer je i on bio strastveni obožavaoc ravnice. I u ovome je želeo nešto drugo, umesto romantizma, koji je obožavao planine, ova njegova volja, revolucija u umetničkom izrazu, omogučila mu je da drugačije sagleda svet.
Tačnije, omogućio mu je da vidi stvarnost. A ako je to tako, a reč profesorice Četvei je sveta i istinita, onda moramo reči da je Šandor Petefi bio pesnik koji je, polomovši stege svog vremena, hrabro i inovativno stvarao nešto novo, dotada neviđeno. Istovremeno je obnovio visoku književnost i učinio je dopadljivom i prihvatljivom za šire slojeve mađarske kulture. Umesto opštih životnih mudrosti, opevavajući stvarnost, pisao je životom ispunjene pulsirajuće pesme. Da citiram još jedan veliki tandem mađarske stvarnosti iz dvadesetog veka, možemo reči i to da se čika Realiti kod Petefija osečao kao kod svoje kuće.
Kod nas u centru pažnje 15. marta svake godine je uvek Šandor Petefi. On je plameni stub, duša, uzdizanje, srce i ruka koja kokardu postavlja na srce. Šandor Petefi je oličenje ideje da od slobode i nezavisnosti samo savršenstvo je dovoljno – a pošto je to nedostižno, stalno, bez odustajanja se mora voditi borba za njegovo ostvarenje.
Ponosan sam na mađarsku zajenicu u Vojvodini koja i ove godine na ovaj način čuva duh 15. marta na više od pedeset manifestacija. Uvek dolaze nova deca u čijim očima, dok izgovaraju stihove pesme, zasija duh mađarske slobode.
Nacionalni praznik nikada nije ponavljanje, već ponovno otkrivanje čudnovate identifikacije neizrecive realnosti nacionalnog zajedništva, koja postaje opipljiva u poeziji i igri.
Dame i gospodo,
poštovana slavljenička zajednica!

Mi smo u izbornoj kampnji. 3. aprila su parlamentarni izbori u Mađarskoj, i vanredni parlamentarni izbori, kao i predsednički izbori u Srbiji.
Ova kampanja je obeležena sve širim i produbljivim nizom ratnih događaja u Ukrajini, koji šokiraju Evropljane naviknute na osmodecenijski mir i prosperitet, a u nama oživljavaju sećanja na južnoslovenske ratove od pre dvadeset-trideset godina, zablistavajući i nadu ili fatamorganu priključenja Evropskoj uniji.
Dobro znamo, jer smo na sopstvenoj koži to iskusili, da rat nikada ne može doneti rezultate, jer su oni ostvarljivi jedino kroz pregovore, zasnovanih na
Zbog svoje političke težine i veličine, velike sile i zapadna polovina Evropske unije nalaze se pred teškim ispitom. Zemlje Centralne Evrope i Zapadnog Balkana, zbog svog geografskog položaja i istorijskog iskustva, činjenjem svih oblika solidarnosti dokazuju svoju odgovornost. Tako činimo i mi, Mađari u Vojvodini.
Sa stanovišta Mađarske i Srbije ulozi su ogromni, a opasnost je velika, odnosno sa naše strane gledišta suverenitet i saradnja su ponovo dobili na značaju. Saglasnost Mađarske i Srbije u ovoj današnjoj ratnoj krizi utiče ne samo na naš svakodnevni život, već bukvalno i na našu budućnost.  
Mislim da svi shvaćaju: ne radi se samo o tome da ćemo možda ponovo morati danima da stojimo u red na pumpama za gorivo, da neće biti ni struje ni gasa, da će rafovi biti prazni, a plate obezvređene. Radi se i o tome, ali to su samo posledice. Danas je mnogo veći ulog od neimanja i od svakodnevnih problema: očuvanje naše bezbednosti, kao i bezbednosti naše dece i naših unuka je postalo najvažnije.
Radi se o budućnosti onih koji će sada glasati već po drugi put, a ne pamte sedamdesetosmodnevno bombardovanje. Reč je o budućnosti i onih koji već glasaju, a nisi ni bili rođeni onda kada je ubijen Zoran Đinđić.
Vreme prolazi brže nego što to mi, koji nosimo odgovornost za našu sutrašnjicu, i primećujemo. Sada kada se suočavamo sa prolaznošču vremena, dolaskom novih generacija za koje su naši životi samo nedavna istorija, onda moramo se potruditi da im pojasnimo razloge naših odluka. Čak i onda kada je to teži, a ne lakši put.
Lakšim putem postati prihvatljiv je ujedno i put sa nepredvidljivim posledicama.
Ima onih koji, da bi ih smatrali dobrim ljudima, postaju: ratoborni ekolozi, osuđuju diktature, i osetljivi su na prava pojedinaca. Oni ne shvataju da ti koji ih podstiču na takvo ponašanje nisu nosioci društvene odgovornosti, jer žive u životnim uslovima u kojima ne osećaju nikakva ograničenja, i ne shvaćaju probleme koji proističu od talasa migracije.   
U prvim danima rata u Ukrajini mogli smo videti, a i čuti po glasu jednog od dopisnika, koliko je zastrašen zvukom sirena protivvazdušne odbrane. Tada još nije bilo bombardovanja, samo su testirali sirene. Dopisnik je rekao da samo oni koji su to već nekada čuli mogu da shvate kakav se strah budi kada se oglase sirene: mi Vojvođanski mađari, mi građani Srbije tačno znamo da je to tako.
Generacije spajajuća misija naših roditelja, deda i baka, je bila to da nam prenesu iskustva o strahotama dva svetska rata.
Zadatak naše generacije je da prenese iskustvo komunizma i saznanja kakvu opasnost predstavljaju parolama zaluđene i suprostavljane mase: Jugoslavija je za godinu - dve plutajući stigla do građanskog rata, a za istočni blok je pre toga bila zemlja slobode kojoj su svi zavideli jer je zbog tekovina samoupravnog društva bila miljenik zapadnih sila.
Ovo je ulog izbora od 3.aprila: da li ćemo biti sposobni da sa našim iskustvom, i u sprezi sa onima koji dolaze iza nas, i koji su od svog rođenja živeli bezbedno u miru i stabilnosti, uspeti zajedničkim snagama da sačuvamo ono što smo postigli.
Naša je odgovornost da oni koji dolaze iza nas shvate, neće biti spašena planeta, niti će se skratiti rat u Ukrajini, već će živeti u nemaštini i mnogo lošije ako nasednu na parole. „Glavni zadatak desnice je da donese slobodu političkog izražavanja: da učini dostupnim sve ono što je jednim žargonom oduzeto od ljudi. Samo pronalaženjem našeg prirodnog jezika možemo odgovoriti na neprestane optužbe sa levice.“, piše Rodžer Skruton.
Ovde želim da kažem, da jednu od najozbiljnijih opasnosti koja vreba konzervativne, drugim rečima, trezvene mađare vidim u prinudi prilagođavanja. Već i kod nas osećam znakove ovog stanja. Shvaćam da svakome teško pada kada ga nazivaju nazadnim i primitivnim. Međutim, vračajući se do jednog od junaka praznika, treba da shvatimo da Petefi neće postati naš suvremenik. Moramo mnogo toga da uradimo kako bi ovo preneli našoj deci i unucima.   
Dame i gospodo,
poštovana slavljenička zajednica!

Obilazeći teren stekao sam saznanje da su ljudi, vojvođanski Mađari, svesni značaja ovih izbora. Mladima je skoro u svakoj porodici ukazano koju smo cenu platili da bi politički gledano stigli tamo gde smo sada: da se čuje naš glas, da možemo sami zastupati svoje interese, da možemo opstati kao Mađari u Srbiji, i da nas kao Mađare poštuju naši sunarodnici u Mađarskoj.  
Smatram da su ljudi zainteresovani za budućnost i znaju da su ulozi ogromni. Ne žele neizvesnost, rastuče poreze, i ne žele da utonu u rat koji se vodi u interesu velikih sila.
Smatram da mađarski narod u Vojvodini sa dve noge stoji na zemlji, žele ovde da napreduju, i  za tu mogućnost traže saveznike. U Savezu vojvođanskih Mađara vide i pronalaze pouzdanog partnera za saradnju.
Zahvalan sam vojvođanskim Mađarima jer su na osnovama zdravog razuma, normalnim i realnim viđenjima i očekivanjima spremni na zajedničku gradnju.
Cenim i poštujem vojvođanske Mađare, jer umesto besmislenog ponavljanja praznih reči žele racionalno da grade budućnost. Osečaju da je vrednost ovog regiona ogromna. I znaju da baš zbog toga treba voditi računa o njemu – i da za to nam je neophodno trezveno, umereno, i na partnerstvu i saradnji zasnovano politiziranje.
Verujem da ćemo pobediti, jer će birači 3. aprila pretvoriti ova ohrabrenja u dela.
Dame i gospodo,
poštovana slavljenička zajednica!
Možda nije preterano reči da na svakom nacionalnom prazniku, nezavisno iz kog ugla to posmatramo, u suštini govorimo o vremenu i o trenutku. Povlaćimo nit između prošlosti i sadašnjosti, kako bi se držeči za nju krenuli i stigli u budućnost.
Vreme podeljeno na trenutke odlučuje o našoj sudbini. Ako prepoznamo trenutak, i sagledamo rizike, onda možemo razdvojiti realnost od naturane stvarnosti, i ostaje nam stabilnost, sigurnost i razvoj.
Kalman Miksat – ove godine slavimo 175. godišnjicu njegovog rođenja – u svojoj knjizi Moji savremenici piše sledeće: „šta je vreme. Nešto što uvek ima, uvek je bilo, i uvek će biti. Kao mali nikada nisam razumeo učenje: „Sine ceni vreme.“ Zašto? Šta trebe ceniti u onome što je uvek tu, besplatno je i nikada ne može nestati? Smejao sam se uzdasima „kako leti vreme“. Pitao sam se gde to leti vreme:? (...) Zapravo samo mi ljudi idemo, mi ljudi. Samo mi. Sve ostalo ostaje. Jedina uteha je u tome što se, iako ne znamo za to, i mi se vraćamo sa svojim događajima, samo su nam veze drugačiji, a drugačiji je i izgled događaja. Jer ako su ljudi isti, ni njihovi motivi ne mogu biti drugačiji. A samim tim i unutrašnji sadržina ovih činjenja se ne može menjati, samo se menja njihov spoljni izgled. Ona se prilagođava aktuelnoj modi svih vremena.“
Kada čujem nekog malovernika kako priča o tome da smo mi Mađari malobrojni, naš jezik niko ne razume, često razmislim o tome kakav je ovo gubitak za svet. Jer da su – naprimer - čitali Kalmana Miksata čak ni rušenje skulptura ne bi smatrali nekim novim izumom. A to znači da smo mi Mađari spremni da dobro reagujemo na dešavanja u svetu, spoznajući da unutrašnja sadržina događaja ostaje ista, eventualno se menja samo njihov spoljni izgled.
Verujem da se razumemo, dobro se razumemo. Jer sve za šta smo se izborili od promene sistema, nalazi se u opasnosti. U opasnosti je sve što smo stvorili u zadnjih dvanaest godina – samopoštovanje, uzdizanje, napredak, partnerstvo, dobrosusedstvo, oblikvana nacionalna kohezija, olakšan prelazak granica i transport roba, ulaganja i razvoj infrastrukture.
Trećeg aprila će pasti odluka dali smo dobro naučili istoriju, i da li smo ovu istoriju dobro predavali kako bi je naučili i oni koji dolaze iza nas.
Dame i gospodo,
poštovana slavljenička zajednica!
Od 15. marta računamo dan na koji je rođen i formiran identitet moderne mađarske nacije. Jedan od najslavnijih perioda u istoriji mađarskog naroda počelo je 15. marta 1848. godine.
Opet bih citirao Rodžera Skrutona, britanskog filozofa koji je pre deset godina napisao: „Postoje najmanje dve vrste revolucije, i onda kada počnemo da idolizujemo ovu reč, važno je da se zapitamo na koju od njih mislimo. Jedan primer su Englezi, slavna revolucija iz 1688. i američka revolucija iz 1783. godine, u kojima je nacija, koja u osnovi podržava zakonitost, pokušava da definiše i odbrani svoja prava od lihvarstva. Drugi primeri su Francuska revolucija 1789. i Ruska revolucija 1917. godine, u kojima jedna elita preuzima vlast od druge, i posle toga stečenu poziciju učvrščuje terorom.“
Naš pesnik Petefi, kojeg san već citirao, ovako piše u svom dnevniku iz doba revolucije: „Istorija Francuske revolucije, to novo Evanđelje sveta u kojem drugi Spasitelj čovečanstva propoveda reči slobode, su za mene postali skoro isključivo štivo koju čitam, moja jutarnja i večernja molitva, moj hleb svagdašnji.“
Malo je bilo onih koji su delili Petefijev entuzijazam, među liderima 1848 bilo je malo pristalica Francuske revolucije, čak su se bojali od njega. Nas nisu ovako učili, ali naši udžbenici su utemeljeni 1948. godine.
Koliko su važni događaji o kojima govorimo? Da li je važno kakva je bila revolucija, i da li je bila revolucija? Ili je bolje rečeno bio rat za nezavisnost? Moramo da vidimo da danas, kada se državama, narodima, grupama i pojedincima sudi primenom reči sadržanih u pojmu koju nazivaju vladavinom prava, malo ima simboličnijih stvari od toga.  
Lajoš Košut je događaje između marta 1848. i aprila 1849. godine, kako to znamo iz studije Roberta Hermana, nazvao pravnom transformacijom i borbom za samoupravu koja brani tekovine ove pravne transformacije. Podsetimo se ko su bili oni koje danas slavimo, na koje se sećamo, i koji se kao primeri uzdižu iznad nas. Danas, kada slavimo 15. mart i pripremamo se za sudbonosne izbore, nije na odmet da utemeljimo u sebi koje ideale mi danas proslavljamo. „U Mađarskoj nije formiran takav revolucionarni tip privremene vlade i zakonodavnog tela, kao što je bila francuska Komisija za javno blagostanje, koja je uzurpirala nadležnosti izvršne, zakonodavne i sudske vlasti. Komitet za nacionalnu odbranu Predstavničkog doma je bio do kraja pod nadzorom parlamenta, stručna ministarstva - pod vođstvom državnih sekretara – su radile do zadnjeg momenta, a sam Košut, koji je nesumnjivo imao veliki lični uticaj, nikada nije imao tako neograničenu i nekontrolisanu moć kao Robespier.
Nemojmo zaboraviti na ovo. Jer to znači da ne odustajemo od četridesetosme.
Ne dajmo svoja prava, i svoju čast. Svi ćemo biti tamo.
Neka Bog čuva naciju! Neka Bog blagoslovi mađarsku zajednicu u Vojvodini!