Film je moja domovina

SPECIJALNO IZ SARAJEVA - Francuski reditelj Leos Karaks, gost Sarajevo film festivala 

Slavni francuski reditelj Leos Karaks, prepoznatljiv po vizuelno neobičnim filmovima i poetičnom stilu, ima posebno mesto na Sarajevo film festivalu. Karaks je bio gost prvog izdanja festivala 1995. godine. Prema rečima direktora festivala Mirsada Purivatre, on je sa sobom na ratnu teritoriju doneo svoje filmove na 35-milimetarskim trakama, kako bi sarajevska publika mogla da pogleda retrospektivu njegovog dotadašnjeg rada - „Ljubavnici na mostu“, „Zla krv“ i „Momak sreće devojku“.

U vrh svetske kinematografije vratio se prošle godine ostvarenjem „Sveti motori“, koji je, pošto je prikazan na filmskom festivalu u Kanu, osvojio i kritiku i publiku. Karaks je u Sarajevo ovaj put došao kao predavač na sedmom izdanju Sarajevo talent kampusa, namenjenog mladim filmskim talentima iz zemalja jugoistočne Evrope.

Kako nastaju vaši filmovi?

- Nikada se nisam osećao kao reditelj. Snimio sam samo pet filmova. Ne znam kako oni nastaju i otkud ideje. Da imam odgovor na to pitanje, sigurno bih snimio više filmova. Stalno pokušavam sebi da objasnim kako sam napravio prošli film. Prvo se pojavi nekoliko slika i nekoliko osećaja u glavi. Onda pokušavam te osećaje i slike da spojim. Kada sam bio u Sarajevu prvi put mnogo sam snimao, ali ništa nisam uradio s tim. Ipak, kasnije sam snimio jedan drugi film koji se nikada ne bi dogodio da nisam bio tu.

Studirali ste film...

- Nikada nisam studirao film. Išao sam na fakultet samo zbog besplatnih projekcija. Tako sam se upoznao sa članovima redakcije jednog studentskog filmskog časopisa. Postao sam filmski kritičar i putovao sam na festivale. Nikada nisam želeo time da se bavim, ali to je bio dobar način da upoznam mnogo ljudi. Film nikada ne možete snimati sami.

Da li je postojao scenario za „Svete motore“?

- Uvek imam scenario za film da bih mogao da nađem novac. Ipak, ispostavi se da scenario na kraju bude veran filmu, sa nekim manjim izmenama. Za svakog člana filmske ekipe imam scenario prilagođen njegovom radu.

Vaši filmovi su vizuelno vrlo kreativni...

- Filmovi nastaju iz slika koje nosim u sebi. Ali film nije san, nije nešto što sanjaš. Mnogo je dalje od toga. Ipak, dok snimaš, imaš osećaj da nešto izmišljaš. To je vrlo retka moć. Tu vam najviše pomaže montaža. Ja bih mogao da montiram ceo život. Zato je dobro imati producente koji te mogu spasti od toga (smeh).

Imate vrlo neobičan odnos sa svojim glavnim glumcem Denijem Lavantom. Kako je počela vaša saradnja?

- Kada sam hteo da snimim film „Momak sreće devojku“, imao sam devojku za ulogu. Bila je to moja tadašnja devojka. Ali nisam mogao da nađem momka. Gledao sam glumce, muzičare, ljude na ulici... Morao sam čak da odložim snimanje zbog toga. Onda sam sreo Denija. Nisam znao da li sam napravio pravi izbor, ali to je bio jedini izbor. On je u tom prvom filmu bio vrlo statičan, tako da sam u sledećem poželeo da se malo više kreće. Tamo je igrao, skakao... Nas dvojica nismo prijatelji. Mi nemamo ništa zajedničko. Ne idemo na večere zajedno. Ali dobro sarađujemo.

Kako inače sarađujete s glumcima?

- Nikad ne probam sa njima. Ja ih biram, ne režiram ih. Jako sam malo kastinga pravio, i nikada se nisam dvoumio za velike uloge. Devojke u mojim filmovima su uvek bile moje devojke.

Ima mnogo devojaka u „Svetim motorima“...

(Smeh) Često se pojavljuju i deca u mojim filmovima, ali ni sa njima ne probam. Sa njima je najvažnije da provodiš mnogo vremena.

Vaš film „Ljubavnici na mostu“ izazvao je mnogo kontraverzi...

- Kada se pojavio film, svi su me pitali da li je u redu da govoriš o prosjacima i da onda prikažeš skijanje na vodi ili igranje na mostu. To je bila moja želja. Na početku ovog filma imao sam dva osećaja - ono što se ne možete sprečiti (ljudima koji žive na ulici nikada ne postaje bolje) i ono čemu se čak ne možete ni nadati (nešto lepo, poput čuda). Ta dva osećaja bila su na početku tog filma.

A koji su osećaji prethodili „Svetim motorima“?

- Umor od samog sebe i radost u ponovnom izmišljanju svoje ličnosti.

Kako je nastao vaš lik - gospodina Šit (shit - govno)?

- Izmislili smo ga Deni i ja pre dve godine kada smo radili kratki film „Tokio“. Toliko nam se dopao da smo smislili šta će obući, kako će izgledati, kakvi će mu biti nokti... Hteli smo da snimimo film o njemu u Americi. Nismo. Ipak, deo toga iskoristili smo u „Svetim motorima“. Možda ćemo nastaviti.

Početak filma „Sveti motori“ je jako zanimljiv. Vi ste na platnu, budite se... vidi se publika...

- Kada zamišljate film, to je privatna stvar. Vi ste jedina publika. Znate da će to još neko gledati, ali opet možete verovati samo sebi.

Šta sada gledate?

- Od 17 do 25 godine gledao sam mnogo filmova. Neme, crno-bele, novi talas, ruske, američke, nemačke... Posle drugog filma osećao sam da više ne želim da gledam filmove. Sada to činim tek ponekad i to najčešće u delovima. Posmatram samo glumce. Kada snimate filmove, postajete ili najbolji ili najgori gledalac. Posle nekoliko minuta mogu da vidim da li je film iskren i stvaran, jer je film moja domovina. Ne znam puno o slikama, ali znam o filmovima. Nekada sam gledao čak i loše filmove jer sam mogao da ih ponovo „snimim“ u svojoj glavi. Sada nemam strpljenja za to.

Zašto ne volite digitalnu kameru?

- Digitalno približava film animaciji i zato mi se ne dopada. Osnova filma je prikazivanje stvarnosti. Prikazivanje lica, jer su ljudska tela motori filma. Ipak, zbog digitalnih kamera nema više problema. Ako se pojavi mikrofon u kadru, to nije strašno jer može da se izbriše. To je u redu, jer je film jedina umetnost koja je morala da bude izmišljena. Ona nije nastala u pećini. Zato je stalno ispočetka izmišljamo. Uzbudljive su te nove mašine koje ona donosi.

Šta je za vas film?

- Kada snimate film, to ste sve vi. U filmu pokazujete svoje strahove i postavljate pitanja.

Šta vas inspiriše?

- Film je iskustvo. Sve utiče na mene. To je putovanje do granica ljudskih mogućnosti. Ti pokušavaš da dostigneš nemoguće. Živeo sam, voleo, putovao, čitao... sve je to u mojim filmovima. Film je ostrvo - na njemu možeš sve videti. Ljubav, tugu, smrt. I to iz raznih uglova. To je kao život, samo sa druge strane stvarnosti. Volim naučnu fantastiku jer u njoj ima više stvarnosti nego fikcije.

Do kraja na projekciji „Obrane i zaštite“

Iako ne gledate filmove, na Sarajevo film festivalu gledali ste film „Odbrana i zaštita“. Kako vam se dopao?

- Intrigantan je film. Ostao sam do kraja, iako sam mislio da ću biti samo 10 minuta. Teško mi je da gledam film u kome se kamera često kreće. Ipak sam ostao do kraja. Koliko sam razumeo, reditelj je ranije radio u pozorištu. Vidi se da zna dobro da piše i da zna da radi s glumcima.

Više komponujem film nego što ga pišem

Muzika je važan deo vaših filmova...

- Želeo sam život u muzici ali me je ona odbacila. Zato sam se i okrenuo filmu. Često je koristim da izrazim radost. Želeo bih da napravim ceo muzički film, ali je to veoma teško. Mislim da više komponujem film nego što ga pišem. Uradio sam nekoliko muzičkih spotova, ali su svi loši, jer ih nisam urad