Da li smo osigurani i kako?

Već izvesno vreme se suočavam sa još jednom od ogromnih nelogičnosti na polju zdravstva, tačnije zdravstvenog osiguranja. Naime, od 1. januara ove godine moja zdravstvena filijala nije ona dugogodišnja, određena po prebivalištu, već ona gde moj poslodavac ima sedište, a pošto sam trenutno na stalnom radu u Narodnoj skupštini Republike Srbije, to je Beograd.

Shvativši da ovo pitanje nije samo moj lični problem, već vrlo nezgodna situacija sa kojom se suočavaju mnogi, prošlog četvrtka pre početka rasprave sam u vremenu za postavljanje pitanja potegla ovu temu. Moje pitanje je najpre bilo upućeno Ministarstvu zdravlja ali je ono zapravo i za razmišljanje svih nas, pa i cele Vlade.

 Nekoliko činjenica. Jedan od osnovnih ciljeva Zakona o zdravstvenom osiguranju, upravo zbog koga smo i mi glasali za njega i kako sam naglasila u nedavnoj raspravi o njegovim izmenama i dopunama, je da se što širim, po mogućstvu svim kategorijama građana obezbede neophodni uslovi za zdravstvenu zaštitu iz sredstava javne potrošnje.

                        Međutim, postoji začkoljica koja je po svemu sudeći ušla u ovaj zakon 2010., i počela da se primenjuje od početka ove godine. Stoga je moje pitanje bilo vezano konkretno za član 17., tačku 3. ovog zakona, odnosno odnosilo se na sledeću kategoriju osiguranika: izabrana, imenovana ili postavljena lica, ako za obavljanje funkcije ostvaruju zaradu, odnosno platu, ili naknadu zarade, kao i za član 129. tačku 2. istog zakona. Naime, na osnovu ovih članova se za spomenute osiguranike u slučaju kada postoji razlika u mestu prebivališta osiguranika u odnosu na sedište obveznika uplate doprinosa, matična filijala određuje prema sedištu obveznika uplate doprinosa. Zar nije logično da izabrana, postavljena i imenovana lica ne budu sva iz Beograda, da ne žive svi u Beogradu, da uprkos opšteg negativnog stava javnosti prema ovim ljudima i suprotnih mišljenja o tome, nemaju svi stanove u Beogradu, da ne spavaju svaki dan u glavnom gradu, da ne budu tamo naročito onda kada su bolesni, ili na primer trudni, kao ja?

                        Da naglasim još jednom, primena ovih odredbi konkretno na terenu znači da sam ja, a i sve moje kolege narodni poslanici i narodne poslanice, odnosno ostala izabrana, imenovana i postavljena lica potpuno nevidljivi u sistemu filijala svojih prebivališta i primorani da se leče u Beogradu ili privatno. Dakle ja na primer konkretno ne postojim u sistemu Savetovališta za žene u Zrenjaninu. Trudnoću naravno moram da vodim privatno ili da za svaku najmanju analizu, kao što je davanje krvi, itd. moram da idem ranom zorom za Beograd. Da ne pričam o tome da je potpuno identična situacija u slučaju najobičnijih prehlada i najosnovnijih zdravstvenih usluga.

                        Savez vojvođanskih Mađara se oduvek zalagao za suštinsku decentralizaciju, stoga i za decentralizaciju zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja, pa samim tim i za bolju dostupnost i pristupačnost u korišćenju zdravstvene zaštite. Ovo je, kako i moj konkretan slučaj dokazuje, jedna od neretkih situacija uskraćivanja ili otežanog ostvarivanja prava svih građana iz oblasti zdravstvenog osiguranja.

                        Naime nije ni tajna, ni novina da u zdravstvenim ustanovama skoro svakom prilikom pacijente primaju krajnje neljubazne medicinske sestre, ili da se u slučaju kada se pregledi zakazuju telefonom, nikad niko ne javlja na telefon; a ako se nekim čudom i dobije termin u zdravstvenoj ustanovi, kada pacijent dođe u zakazano vreme, mora da čeka minimum sat i po.

                        Nedostatak novca ne može da bude izgovor i objašnjenje za ove propuste i nelogičnosti. Nadam se da će Ministarstvo zdravlja da obrati pažnju na ovo i slična pitanja, i da će u bliskoj budućnosti rešiti bar neke od ovih konkretnih problema.