Izlaganje predsednika Skupštine APV Ištvana Pastora na konferenciji za novinare

Dame i Gospodo,

I danas postavljam sebi pitanje da li je bila dobra odluka koju sam doneo da se odloži sednica Skupštine AP Vojvodine koja je bila zakazana za 10. april ove godine. Moram da kažem da sam tu odluku o odlaganju doneo ja lično, bez obzira na to što se u proteklih nekoliko dana pojavilo više nagađanja i komentara kako je ta odluka doneta na nečiju molbu, na nečiji pritisak, na nečiju naredbu.

Tu odluku sam doneo lično ja u konsultaciji sa onima sa kojima sam mislio da je potrebno obaviti konsultacije.

Ovo pitanje da li je odluka bila dobra nije samo retoričko pitanje, nego mislim da je suštinsko pitanje i ako ga postavljam kao suštinsko pitanje moram da kažem da su zadnjih 36 sati nažalost  jasna potvrda da je ta odluka bila ispravna.

Inače, moram da kažem da od momenta donošenja te odluke nisam sedeo skrštenih ruku, nego sam za 9. april zakazao sednicu Kolegijuma gde smo razjasnili nastalu situaciju oko razloga otkazivanja Skupštine i dogovorili sazivanje Odbora za ustavno-pravna pitanja na kojoj treba raspraviti tekst Deklaracije.

Na tom Kolegijumu sam kao predsednik Odbora za ustavno-pravna pitanja najavio da da želim kompletirati Odbor. Naime, on se sastoji od poslanika i od četiri istaknuta naučnika koji se bave ustavno-pravnim pitanjima. To znači da želim kompletirati Odbor sa ta četiri čoveka van skupštinskog sastava i želim na budućim sednicama Odbora otvoriti sva ona pitanja koja su danas aktuelna, a koja su vezana za ustavno-pravni položaj Vojvodine.

Moram da kažem da je 9. aprila na sednici Kolegijuma, oko svega ovoga što sam sada govorio nastao potpuni konsenzus. Stvoren je potpuni konsenzus. Bio sam ubeđen da smo smirili tenzije i sa svim poslaničkim grupama zajednički vratili stvar u normalan kolosek, u okvire demoktratske parlamentarne rasprave u okvirima institucije.

Doživeo sam to kao olakšanje i kao potvrdu da svi mislimo da je to jedini put za traženje rešenja na otvorena pitanja. S pravom se postavlja pitanje, i ja postavljam to pitanje, možda i vi, da ja možda nisam previše naivan? Mislim da nisam.

Jer ako smo krajem prošle godine u više navrata u republičkoj skupštini u okvirima institucija sistema mogli razgovarati, zašto ne bismo mogli tu, u sopstvenoj kući.

Vera u to da je to moguće u sopstvenoj kući nije za mene prihvatljiva kao izraz naivnosti, nego nešto što je najnormalnije. Ali očito i pored punog konsenzusa na kolegijumu, u zadnjih 36 sati stvari su se otrgle na neki način kontroli i uzele drugačiji tok. Tok za koji moram da kažem da mene lično, dosta često, zastrašuje. Tok u kome, plašim se, svi samo mogu gubiti. Tok u kome teško da će neko dobiti, a postoji velika opasnost da svi gubimo.

Postavlja se pitanje kako smo došli u ovu situaciju?

Imam utisak da su neki skloni i sada zameniti teze. Iznenađuju me neke izjave. Naime, počelo se u zadnjih 36 sati govoriti o svemu i svačemu. Zato se mora ponovo postaviti pitanje kako smo dospeli u ovu situaciju, jer mislim da je to jedno ključno pitanje. Dospeli smo u ovu situaciju zato što je neko, na prepad, iznenada, nedovoljno promišljeno plasirao prema skupštini dokumenat, Deklaraciju, koja je u dosta  elemenata krajnje problematična.

Želim sada da kažem da želim da stavim na stranu neke tvrdnje koje govore o tome da se ideja autonomije u ovom dokumentu zloupotrebljava u korist i kao štit u ličnoj i stranačkoj odbrani.

Možda je tako, a možda i nije. Ne znam.

Ali ono što je sigurno, dokument nosi u sebi čitav niz pitanja koja su proizvela lavinu sporenja i sukobljavanja.I to sukobljavanja iznad uobičajenog u politici. Naime u politici je uobičajeno da postoje razlike u shvatanjima, ali najčešće se ta shvatanja mogu približiti. Ovde se u dosta elemenata radi o razlikama koje je na prvi progled očito da su krajnje problematične.

Pre svega mislim da je krajnje problematična sama koncepcija dokumenta.

Mešanje načelnih i veoma prizemnih pitanja kao što su ustavno-pravni principi i pitanje upravnih odbora nekih preduzeća. Te dve stvari su se našle u istom tom dokumentu koji je po opisu pojma svečani dokument, svečana izjava.

A šta tek da kažem na navod, da su problemi počeli krajem 2012. godine kao što stoji u tom dokumentu? A šta je onda bilo od 2008. godine? Zašto onda ni dan danas nemamo zakon  o finansiranju? Zašto smo od 2008. godine bili ponižavani uskraćivanjem budžetskih sredstava? Zašto smo tako prošli sa zakonom o javnoj svojini?

Zar to nije sve bilo pre 2012. godine? Zašto devet godina nismo ni sa jednim predlogom zakona ušli u raspravu u republičkom parlamentu?

Nakaradnost teksta nažalost je dovelo do toga da je ovo veoma osetljivo, a veoma značajno pitanje, postalo predmet borbe za vlast, izgleda da postaje predmet i povod uličnog politiziranja.

Ustavna kategorija kao povod i tema uličnog politiziranja. Zar nije smešno? Zar je moguće da nam se to dešava 2013. godine? Zar je moguće, da makar koliko Deklaracija problematična bila, ono bude korišćena za ponovno traženje i pronalaženje nacionalnih neprijatelja, da se lepe plakati sa posledicama stvaranja atmosfere linča, da se ta atmosfera linča pojačava kroz društvene mreže i novinske naslove?  Zar je to moguće? Zar je moguće da se opet govori o ustašama, o separatizmu i otcepljenju?

Nije valjda da će ubuduće uvek tako biti, kad se bude ukazivalo na nerešena pitanja, vezana za Vojvodinu. Zar je moguće da nam se to dešava kada se kao društvo lomimo donoseći odluke koje dugoročno opredeljuju sudbinu zemlje i sudbinu svih nas. Pa makar zvučalo patetično, i sudbinu naše dece i unuka.

Moram da se vratim na prvu rečenicu, koju sam ovde danas izgovorio: odluka o odlaganju sednice Skupštine je bila jedino ispravna odluka. I zajednička odluka na Kolegijumu da ćemo do detalja raspraviti tekst Deklaracije, smiriti tenzije, tražeći rešenja i izlaz u nameri stvaranja što je moguće šireg konsenzusa. Jedina ispravna odluka koju smo mogli doneti. Možda se nećemo složiti, ali takva rasprava će bar otkloniti opasnost da gledamo jedan drugog preko nišana. I to je sigurno ogroman korak i potpuno druga situacija.

I danas mislim da je i odluka o odlaganju i dogovor sa Kolegijuma nešto što je jedino ispravan put u traženju rešenja. Ako je traženje i pronalaženje izlaza iz nastalog problema prava namera. Meni je to prava namera u svakom smislu.

Zbog svega toga želim da definišem i jasno iskažem nekoliko molbi ili apela.

Pre svega, apelujem i molim da pokrajinska Vlada odustane od toga da se ovaj dokumenat nađe na dnevnom redu prve sednice Skupštine kao proširenje.

Jedino na taj način možemo stvoriti uslove za raspravu, za kompromis, poboljšanje dokumenta.

Jedino na taj način možemo tragati za kompromisima, jedino tako možemo da se razjasnimo, da razgradimo zidove nepoverenja.

Takođe apelujem i molim da se vratimo dogovoru sa kolegijuma, da se rešenja ne traže kroz ulično politiziranje, jer znamo da su posledice svenarodnih mitinga užasno bolne i po svom trajanju dugotrajne.

Iz tog razloga mislim, ubeđen sam i apelujem, da se vratimo u institucije sistema i tu da tražimo način međusobnog razumevanja, kompromis i izlaz iz ove situacije.