Oduševljenje i aplauzi za predstavu Radionice integracije
„Blic“ na međunarodnom pozorišnom festivalu u Rijeci
Predstava „Dok nas smrt ne razdvoji“ Mire Furlan u režiji Mikija Manojlovića dobila je najveću ocenu publike u, 21 godinu dugoj, istoriji prestižnog Festivala malih scena u Rijeci
Očigledna ganutost, gromki i dugi pljesak dlanova, suze i brojne svesrdne pohvale pratile su, druge festivalske večeri (1.05.), izvođenje predstave „Dok nas smrt ne razdvoji“ koju je po dramskom prvencu Mire Furlan režirao Miki Manojlović („Radionica integracije“).
Umetnički direktor Nenad Šegvić saopštio je da je predstava dobila najveću ocenu publikeu istoriji festivala (4,86). Kuriozitet po sebi je i to što je stroga i zahtevna riječka publika, priredila svojevrsno iznenađenje i neverovatnom brojnošću prisutnih na okruglom stolu nakon izvođenja.
Po opštoj oceni maestralna glumačka ekipa (Anita Mančić, Jasna Đuričić, Miki Manojlović, Jovana Gavrilović) i autobiografska porodična priča Mire Furlan - čija se radnja dešava sedamdesetih u Zagrebu a kroz koju se prelama, sa jedne strane, lična drama, bolest, smrt i i,sa druge, istorija druge polovine XX veka na ovim prostorima – nikoga nije ostavila ravnodušnim . Ne samo da je duboko ganula sve prisutne već je i ukazala na snažne socijalne, društvene pa i političke domete teatra.
Trebalo bi i vremena i prostora i za najkraći osvrt na sve ono što je publika govorila, komentarislala, čime je objašnjavala svoju duboku dirnutost, načine na koje je sagledavala društvene dimenzije...
No, pomenimo nekolicinu ocena; „direktan prenos smrti i nestajanja, sa toliko puno emocija, života, što nas sve navodi da preispitujemo vlastite strahove, gubitke, odnose“... Zatim; „prekrasna transformacija, snažna tema, ogromna empatija“, „maestralno moćna“, “briše granice između scene i pubike – sala postaje jedinstven prostor preispitivanja“, „retko se zaista postiže takva razina empatije“, „autobiografska priča Mire Furlan koja je zbilja živela u Zagrebu na u predstavi spomenutoj adresi prerasta u umetnički virtuozno preispitivanje univerzalnih tema ljubavi, bolesti, patnje, smrti“...
U brojnim pohvalama glumcima moglo se čuti i da su „prve violine ex YU prostora“. Anita Mančić je kazala da je “velika odgovornost igrati komad Mire Furlan u kome je ona tako iskreno i duboko ispričala ličnu priču”, Jasna Đuričić je govorila o “nimalo lakom ali duboko posvećenom procesu rada”, Miki Manojlović da ga “u pozorištu interesuju emocije I razmena a ne samo koncept i veština”.
Selektor Bojan Munjin je istakao da je “Dok nas smrt ne razdvoji” uzbudljivo I snažno svedočanstvo o ljudskoj sudbini na istorijskoj vetrometini. Jer, veli, “kako kaže Malro, ljudski život ne vredi puno ali ništa ne vredi kao ljudski život”.
Renomirani festival malih scena u Rijeci, pod sloganomk „Strahovi i nade novog vremena“, otvoren je 30. aprila predstavom „Zločin i kazna“ koju je po delu F.M Dostojevskog režirao Zlatko Sviben.
Interesantno rediteljsko čitanje čuvenog dela učinilo je početak manifestacije zaista posebnim u najboljem smislu te reči. Ovu predstavu publika u Srbiji imaće prilike da vidi na Sterijinom pozorju, u okviru programa „Krugovi“, a sem pomenutih predstava u selekciji riječkog festivala su i „Do ovde se prostire šuma“ (SNG Maribor), „Krapova poslednja vrpca“ (Teatar Vilinus, Litvanija), „O konceptu lica sina božijeg“ (Societas Rafaelo Sanzio, Italija), „One su trpjele“ (Beogradsko dramsko pozorište), „Hamlet“ (Zagrebačko kazalište mladih), „Gospođa ministarka“ (Pozorište „Boško Buha“) i „Otelo“ (Mesno gledališče Ljubljana).
