“Šekspir U Kremlju” premijerno U Novom Sadu

Pred­sta­va “Šek­spir u Kre­mlju” Iva Šti­vi­či­ća, u re­ži­ji Len­ke Udo­vič­ki, ra­đe­na u ko­pro­duk­ci­ji Srp­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta i te­a­tra “Uli­sis” sa Bri­o­na, ima­će svo­ju no­vo­sad­sku pre­mi­je­ru u četvrtak, u 19.30 ča­so­va na sce­ni “Jo­van Đor­đe­vić” SNP -a.

Na­kon le­to­šnje pre­mi­je­re na Bri­o­ni­ma, No­vo­sa­đa­ni će sa­da ima­ti pri­li­ke da u tri na­vra­ta: su­tra, u pe­tak i su­bo­tu (još ma­lo ima ka­ra­ta za sva­ku), po­gle­da­ju ovu pred­sta­vu u ko­joj igra­ju glum­ci iz ne­ko­li­ko po­zo­ri­šnih cen­ta­ra u na­šem re­gi­o­nu.

U ve­li­koj glu­mač­koj eki­pi su: Ozren Gra­ba­rić, Ja­sna Đu­ri­čić, Dra­gan Mi­ća­no­vić, Bo­jan Di­mi­tri­je­vić, Bo­ris Isa­ko­vić, Fi­lip Đu­rić, Ja­dran­ka Đo­kić, Ka­ta­ri­na Bi­stro­vić Dar­vaš, Ne­nad Pe­ći­nar, Fi­lip No­la, Mi­ro­slav Fa­bri, Mar­ko Mar­ko­vić, Sve­to­zar Cvet­ko­vić, Igor Pa­vlo­vić, Ste­fan Tri­fu­no­vić, Mi­lan Ko­va­če­vić, Dra­gi­nja Vo­ga­njac, Mla­den Va­sa­ri, Ra­do­je Ču­pić i Jo­van Ži­va­no­vić.

Dra­ma­tur­ški­nja je Te­na Šti­vi­čić, sce­no­graf­ki­nja i ko­sti­mo­graf­ki­nja je Bjan­ka Ayić Ur­su­lov, a ko­re­o­graf je Sta­ša Zu­ro­vac. Za kom­po­zi­ci­ju i di­zajn zvu­ka su bi­li za­du­že­ni Najyel Ozborn i Da­vor Ro­ko, a za di­zajn sve­tla An­drej Haj­di­njak. Mu­zič­ki iz­vo­đač je Klea Frend.  

- Ivo Šti­vi­čić za­pra­vo ni­je bio po­zo­ri­šni pi­sac, već naj­plod­ni­ji te­le­vi­zij­ski autor, sve do ko­ma­da “Pi­ja­na no­vem­bar­ska noć 1918” ko­ji je na­pi­sao po Kr­le­ži­noj no­ve­li, ka­da ga je Len­ka Udo­vič­ki po­zva­la na sa­rad­nju - pod­se­tio je ju­če na kon­fe­ren­ci­ji za no­vi­na­re glu­mac Ra­de Šer­beyija, je­dan od osni­va­ča “Uli­si­sa”. - Ka­da je Šti­vi­čić od­lu­čio da na­pi­še ko­mad o Sta­lji­nu, od­no­sno o tom vre­me­nu, shva­ti­li smo da mo­ra­mo ima­ti ko­pro­duk­ci­ju, jer je tom tek­stu bi­la po­treb­na “na­ša in­ter­na­ci­o­na­li­za­ci­ja”. Ko­mad ra­ču­na na na­še is­ku­stvo ko­je smo ste­kli ži­ve­ći za­jed­no. Ima­mo ko­lek­tiv­no pam­će­nje, što je va­žno za ovaj tekst. Pri­ča o Sta­lji­nu i Ru­si­ji je ne­što što nas, ov­de, po­ga­đa, što je ar­he­tip ljud­skog ži­vo­ta ov­de.

Šti­vi­čić je na­pi­sao ve­li­ko de­lo, za ko­je mo­žda u pr­vom tre­nu mo­že­mo da se za­pi­ta­mo ka­kve ve­ze ima sa na­ma to o če­mu je pi­sao, jer je to mrač­na pro­šlost od ko­je smo se mi okre­nu­li, na­po­me­nu­la je Len­ka Udo­vič­ki do­da­ju­ći da to ni­je tač­no, i da taj tekst ja­ko pu­no go­vo­ri o na­ma.

- Ko­mad go­vo­ri o to­me ka­ko lju­di funk­ci­o­ni­šu u re­pre­siv­nom si­ste­mu, po­ku­ša­va­ju jed­ni dru­ge da kon­tro­li­šu, šta či­ne jed­ni dru­gi­ma, za­pra­vo ka­ko ceo re­pre­siv­ni apa­rat funk­ci­o­ni­še, i ko­li­ko se ni­smo od to­ga od­ma­kli - is­ta­kla je Len­ka Udo­vič­ki. - To je go­ru­ći pro­blem i na glo­bal­nom ni­vou. I da­nas u de­mo­krat­skim si­ste­mi­ma je to vr­lo pro­ble­ma­tič­no i de­li­kat­no pi­ta­nje, i za­to mi­slim da je ovaj ko­mad vr­lo bi­tan.

Pred­sta­va je pr­vi put iz­ve­de­na le­tos na Bri­o­ni­ma na otvo­re­nom, i Bjan­ka Ayić Ur­su­lov je ju­če na­ve­la da ni­je bi­lo la­ko “ući” u sce­nu - ku­ti­ju, ali su na­đe­na re­še­nja, ko­ja ni­su ošte­ti­la pred­sta­vu i ta­ko ni­je iz­gu­blje­na ni nje­na ma­gi­ja.