Novi Sad obećani grad
Andraš Urban posle "Koštane" režira "Neoplantu"
Možda neko ima problem što moje čitanje Koštane vređa malograđansko poimanje tog velikog dela, ili što ja kao Mađar kritikujem društvo u Srbiji, kaže za "Blic" Andraš Urban reditelj predstave „Neoplanta” koja će premijerno biti izvedena u Novosadskom pozorištu (Újvidéki Színház) 15. februara.
Nastala po motivima romana Lasla Vegela „Neoplanta - obećana zemlja”, predstava će pokušati da razotkrije i demaskira (ne)postojeće antagonizme i tenzije koji se kriju iza idilične slike Novog Sada.
- O Novom Sadu možete govoriti jako lepo, ali i prilično kritički. I jedno i drugo će biti istina. To je znak da grad živi i raste, ali i da nije više ono što je bio. Ljudi odlaze, ali s druge strane i hrle u grad, a pitanje je ko su svi ti ljudi. Zato se predstava i ne zove Novi Sad, već Neoplanta sa značenjem novog prostora u koji ljudi dolaze ili iz njege beže pokušavajući da žive svoje živote - kaže Andraš Urban, jedna od naših najznačajnijih pozorišnih reditelja koji je nedavno uzburkao pozorišnu javnost novim čitanjem „Koštane” Bore Stankovića.
Prema njegovim rečima, nije lak zadatak suočavati se sa predrasudama, ali ih treba razvejati i razotkriti.
- Istinu možemo relativizirati, lažno je osvetljavati iz raznih uglova, ali ona je tu i treba je razotkriti. Ne volim licemerje, a ono je postalo karakteristika modernog čoveka i zato ga ima i u umetnosti i u pozorištu. Njega pokušavam da se otarasim, čak i da ga uništim. Zato sam i kao mlad tražio pozorišta u kojima mogu da gledam predstave koje otvaraju pitanja, razotkrivaju tabue. Prihvatam da umetnici mogu i ne moraju da ih ruše, ali je vrlo bitno da se o njima govori. Pitanje je zašto ih ne dotičemo, zašto ih čuvamo, a oni su naši najveći neprijatelji jer nam određuju kako ćemo živeti i razmišljati - objašnjava Urban.
Ansambl - Uloge su poverene Emini Elor, Agoti Silađi, Gabrieli Crnković, Silviji Križan, Agoti Ferenc, Zoltanu Širmeru, Danielu Husti, Gaboru Pongu, Ištvanu Kerešiju, Arpadu Mesarošu i Atila Nemetu. Dramaturg Kata Đarmati, kostim Marina Sremac, muzika Atila Antal.
- Ima ljudi koji se uvrede verovatno zbog ličnih predrasuda ili zato što im nije baš udobno dok gledaju predstavu. To se desilo i sa „Koštanom”, koju sam radio poštujući delo Bore Stankovića. Nije me zanimao pozorišni mit o delu koje treba da izaziva nostalgiju i žal za mladošću, niti komadu sa pevanjem i igranjem. Možda neko ima problem što moje čitanje Koštane vređa malograđansko poimanje tog velikog dela, ili što ja kao Mađar kritikujem društvo u Srbiji. Kako god, to je vredan sukob sa predrasudama koji treba pokretati i održavati ga živim - kaže Andraš Urban.
Promene moguće
Pozorište su živi izvođači pred živom publikom. To je samim tim društveni događaj, pa i društvena akcija koja može da menja svet u kome postoji, i to vrlo direktno, ali samo u datom, efemernom trenutku - kaže Andraš Urban.
