Srbija je višak informacija, a manjak znanja

INTERVJU: SILVIJA MONROS STOJAKOVIĆ, prevodilac

U antologiju savremene srpske poezije na španskom jeziku Silvija Monros Stojaković je uvrstila i Bajagu

Silvija Monros Stojaković, naš ugledni filolog, književnicai prevodilac, priredila je i prevela pesme srpskih pesnika koje je izabrala za prvi zaseban izbor poezije savremenih srpskih pesnika na španski jezik u knjizi nazvanoj „Boja suštine”, po jednom stihu Ivane Milankov koji se posebno svideo direktoru španske izdavačke kuće „Anfora Hova”.

U izboru Silvije Monros Stojaković nalaze se pesme Tanje Kragujević, Tatjane Cvejin, Radmile Lazić, Novice Tadića, Danice Vukićević, Zvonka Karanovića, Zorana Bognara... Svaki od trideset jednog pesnika u „Boji suštine“ predstavljen je fotografijom i kraćom biografskom beleškom, a knjiga sadrži i predgovor i pogovor priređivača.

Fotografijama Srbije koje su mu se činile amblematskim tehnički urednik „Anfora Hove” iz Španije do kraja je opremio antologiju izuzetnog izgleda i preloma.

Kako je za vas počeo ovaj veliki posao odabira i prevođenja savremenih srpskih pesnika na španski?

Sve je počelo onoga dana kada sam poštom dobila knjigu madridske pesnikinje Alisije Ase i kada sam prevela nekoliko njenih pesama za novosadski književni časopis „Polja“, što je kod nas očigledno pobudilo nemalo zanimanje.

Ove godine Alisija je pozvana kao gošća jubilarnih 50. Međunarodnih susreta Udruženja književnika Srbije, na predlog Janka Vujinovića, koji je odmah shvatio da bi bilo lepo da na taj način i sami zvanično stanemo iza nečega što jesam ja uradila, ali što je u celosti omogućila Španija.

U stvari, kad sam se u Beogradu prvi put videla sa Alisijom pred njen odlazak u Sombor, na Međunarodnu književnu koloniju SKD-a,došle smo do toga da bi isto tako lepo bilo da u Španiji bude objavljen i neki naš pesnik. Imala sam na umu Enesa Halilovića, jer sam već imala dosta njegovih pesama u svom prevodu.

Kada se vratila u Španiju, Alisija je porazgovarala sa svojim izdavačem iz „Anfora Hove“, iz mejla u mejl, dođosmo do ukupno 31 pesnika, uz objašnjenje da bi tek trebalo predstaviti klasike deseterca ili/i najnovije alternativne stvaraoce.

Sa pomenutim izdavačem sam i sama sarađivala još pre desetak godina, kada sam na predlog našeg osvedočenog prijatelja, madridskog pesnika Antonija Porpete, poslala svoje pesme za tadašnji temat pod naslovom „Žena i poezija. Zato mi je svoju prvu pesničku knjigu Alisija i poslala, pre nego što sam najzad uzela nešto iz nje da prevedem. Na španskom se kaže: „Svet je jedna maramica“. Utoliko se sve i ovoga puta uklopilo, kao bajka na delu. U ovom svom sadašnjemodabiru dodatno su mi pomogli Ana Ristović i Duško Novaković.

Da li ste tokom rada menjali prvobitni izbor?

Izbor se preko mene samo širio dok sam ja bivala sve dublje obogaćena. Recimo upoznavanjem pojedinih pesnika i kao ljudi.Pomenula bih u tom smislu Radeta Tanasijevića, iz okoline Obrenovca, i Jovana Nikolića, jednog od najčitanijih pesnika u Nemačkoj.

U ovaj poduhvat sam se upustila posle prošlogodišnjeg  Beogradskog sajma knjiga, a februara ove godine sve je već bilo spremno za štampanje na španskom. U prikupljanju i podešavanju fotografija pesnika,nezaobilazno mi je pomogla Mirjana Mitrović, kojom se svi naknadno oduševljavaju otkrivajući je kao pesnikinju pošto je prevashodno poznata kao prozni pisac.  

Radila sam tako što sam od svakog autora tražila pet-šest pesama po njegovom izboru, kako bih ja iz toga izabrala dve-tri koje mogu što tečnije da pretočim na španski. Svoje prevode sam potom slala Mariji Knežević, zajedno sa izvornicima, da bi mi u okviru svog znanja španskog, a pre svega poetske funkcije jezika uopšte, skrenula pažnju na pojedina rešenja.

Kada je reč o antologijama, poneko postavi pitanje zbog čega nekoga nema... Da li brinete da će vam biti upućeno neko takvo pitanje?

Pošto zvanično ne postojim čak ni kao pesnikinja,kamoli kao antologičarka,moja je prednost u tome što ne moram da se držim ustaljenih šema, još manje sistema „ja-tebi-ti-meni”. U nekom od svojih propratnih tekstova objašnjavam kako je svaka antologija zapravo vrsta filatelije: neko skuplja floru; neko, faunu.

Meni se može zameriti i zbog nekoga koga ima, ali to se španskog čitaoca ne tiče. Taj čitalac je odrastao u zemlji kojom su, umesto reka, nekada kuljali pesnici Zlatnog veka. Njemu sam ponudila moćno žuborenje raskošnog višeglasja savremene srpske poezije.

Nju čine i minimalistički, i metafizički, i pesnici odvažnih prodora, kao DubravkaĐurić, a i svi ostali, koji kao Jelena Lengold ili Milena Marković konačno progovaraju na jeziku jednog Gongore. Pesme Nikole Živančevića su već i po formi neka vrsta dijaloga s Gongorom. No, među mojim srpskim pesnicima je i Kajoko Jamasaki, zato što ona misli i oseća i na srpskom jeziku, uostalom, kao i ja. Mislim da je to višestruki dar našoj kulturi.

Među naše savremene pesnike uvrstili ste i Bajagu?

A šta ja, nepostojeća, da uradim, kad se u odsustvu Leonarda Koena pitam a „Gde su oni dobri anđeli čuvari/ Što dolaze tiho da poprave stvari“?

Kako ste u uvodnom tekstu predstavili srpsku kulturu?

Srbiju, njenu kulturu i duhovnost predstavila sam tako što su mi iz Španije prijatelji smesta rekli, dok je knjiga bila još u uobličavanju, da zapravo ne pamte kad su nešto tako na slične teme pročitali. Valjda sam napisala Srbija: višak oprečnih informacija, manjak dubinskih znanja i saznanja.

To što sam napisala moćiće da se pročita i u prevodu na srpski, u papirnatom i e-izdanju časopisa „Reflejo“,Društva hispanista Srbije, koje neguje i svoju prevodilačku sekciju. Ielektronski časopis „Avant art magazin“iz Beograda već je diljem sveta proneo vest o promociji srpskih pesnika u mom izboru u beogradskom Institutu Servantes.

Da li će ova antologija biti predstavljena i u Španiji?

Upravo su u toku pripreme i za tu promociju, a u okviru naše ambasade u Madridu. U tom predstavljanju „Boje suštine“ učestvovaće naš ambasador Danko Prokić, Alisija Asa, Antonio Porpeta i svi ostali pesnici, u mom izboru.

Za to vreme ja ću jednostavno da predem zajedno sa svojom mačkom Marom, koja je tokom ovog mog ponesenog rada jedina umela da me odvoji od ekrana kako bih joj ujutro ipak uredno prinela obrok –može i bez akrostiha.