Kad pozorište testira izdržljivost gledalaca

U Avinjonu je publika „Henrija Šestog” gledala 18 sati, ali je na istom festivalu 1995. godine predstava „Sluškinja” trajala 24 sata

Vest da je maratonska, osamnaestočasovna verzija Šekspirove drame „Henri Šesti” prikazana u okviru čuvenog Avinjonskog festivala odjeknula je u kulturnim krugovima kao prava senzacija. Posebno ako se zna da je publika na kraju predstave gromoglasnim aplauzom i ovacijama pozdravila autorski tim predstave na čijem je čelu mladi francuski reditelj Toma Žoli.

Reč je o zahtevnom projektu koji je pripreman punu deceniju, a koji okuplja 21 glumca koji tumače 15 likova, sa sedam pauza i 10.000 izgovorenih stihova.

I dok pojedini pozorišni znatiželjnici žale što nisu imali mogućnost da vide ovo neobično scensko ostvarenje koje je publika u Avinjonu mogla da vidi reprizno u dva navrata, ali samo u skraćenoj verziji, drugi, pak, tvrde da ne bi imali nerava da sede 18 sati i gledaju jednu predstavu, pa makar to bilo i po stihovima čuvenog Šekspira.

Koji su motivi podstakli mladog reditelja Toma Žolija da napravi ovakav neobični rediteljski iskorak, pitali smo iskusnog teatrologa Jovana Ćirilova.

– To su bizarnosti našeg vremena u oblasti pozorišta. Pozorišni ljudi, stručnjaci vole osveženja te vrste i Žolijev iskorak mogao bi se svrstati u taj deo eksperimenta. Sama dužina predstave nije ni vrlina ni mana.

Novi čin u pozorišnoj umetnosti, u smislu da predstave dugo traju, započeli su pre mnogo godina Bob Vilson i drugi reditelji, i to se na svoj način širi, s tim da neki umetnici smatraju da na takve predstave gledalac može da uđe i izađe kad hoće.

Odnosno da ne moraju provesti sate i sate u pozorišnoj sali i gledati jednu predstavu. Dakle, sve to je deo eksperimenta. Reditelji koji rade ovakve predstave nisu dogmatični, već se upuštaju u takvu formu jer žele da se izraze kompletno i to je za svaku pohvalu. I najkraće i najduže predstave traže kvalitet. Podržavam takav scenski čin kao slobodu koja je bila nepoznata pre 50 godina – kaže Ćirilov.

Kad je o Avinjonskom festivalu reč, valja napomenuti da je njegova publika već navikla na ovakvu vrstu eksperimenta, budući da je 1995. godine na ovoj pozorišnoj svetkovini prikazana predstava „Sluškinja” u režiji Olivija Pija, aktuelnog direktora ovog francuskog festivala, koja je trajala 24 sata. Deset godina pre toga, odnosno 1985. godine, izvedena je i indijska epopeja „Mahabharata” Pitera Bruka, koja je držala pažnju publike devet sati.

Maratonske, višečasovne predstave u međuvremenu su stvarala i zvučna rediteljska imena poput Petera Štajna, Kristijana Lupe, Robera Lepaža. U pozorišnim publikacijama posebno se apostrofira Lepažov devetosatni ep „Lipsynch”, u čijem je središtu uticaj jezika, glasova i načina govora na ljudski život.

Veliki pozorišni odjek imala je svojevremeno i predstava „Kontakti trgovaca”, koju je po tekstu Elfride Jelinek uradio Nikolas Šteman, a koja je dala svojevrstan komentar na finansijsku krizu, iako je komad prvobitno napisan kao komentar na skandale u austrijskom bankarstvu. Štemanova predstava, koja je trajala četiri sata bez pauze, prenošena je u foajeu, a publika je pozvana da, po sopstvenim afinitetima, ulazi i izlazi.

Najsvežiji primer maratonske predstave kod nas je Čehovljev „Galeb” u režiji slovenačkog reditelja Tomija Janežiča, u produkciji Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, koji traje šest i po sati. Pozorišni poklonici koji su gledali ovu predstavu tvrde da nisu razmišljali o vremenu dok su gledali glumačka majstorstva Jasne Đuričić, Borisa Isakovića, Filipa Đurića, Milice Janevske i drugih.

Odnosno, rekli su da bi Janežičevog „Galeba” mogli da gledaju još satima. S druge strane, ovaj neobični reditelj naglašava da mu vremenski termini nisu bitni kada stvara nove predstave i da ne razmišlja o tome koliko će trajati.

– Janežičev „Galeb” je 90 odsto uspeo zato što je reč o ispitivanju različitih žanrova. Mislim da je izuzetno uspela stvar i saradnja umetnika na našim prostorima – kaže Jovan Ćirilov.

I nova Janežičeva predstava koju je radio dve godine „Opera za tri groša”, po delu Bertolda Brehta, i koja je premijerno izvedena u Kraljevskom pozorištu „Zetski dom” na Cetinju, traje pet sati.

Tokom tih pet sati publika se iz dvorišta „Zetskog doma”, gde se odigrava prvi čin, seli u kabare klub na sceni, a zatim u gledalište, odakle prati poslednju scenu ovog dela koje priča o profesionalnim prosjacima, bludnicama, svodnicima, korumpiranim policajcima, odnosu između bogatih i siromašnih...