Svečani govor Ištvana Pastora povodom otkrivanja spomenika Karolju Birou

Dame i gospodo,

poštovani skupe!

Mi danas otkrivajući ovaj spomenik kao da prizivamo duha. Naime doskora mnogi nisu ni znali kako je izgledao Karolj Biro. Kao što nije poznata ni činjenica da je umro u velikoj bedi i siromaštvu, 21. februara 1952. godine u 88. godini života, petsto metara od Gradske kuće, u stanu na prvom spratu kuće koju je nasledio od oca. Mnogi ni danas ne znaju koja je kuća pripadala nesumnjivo najuspešnijem gradonačelniku Subotice – jer na toj kući nema spomen table. Kao što u Subotici ne postoji ni ulica nazvana po njemu.

Kada je Karolj Biro umro, njegov stan je rešenjem dodeljen stanarima, a lične stvari i komadi nameštaja kojima je raspolagao testamentom  dugo su stajali u podrumu kuće. Ne znamo kome trebamo da zahvalimo što je poslednja želja Karolja Biroa na kraju izvršena, te da je ono što se još moglo spasiti – dva ormana i njegov pisaći sto – dospelo tamo gde je on hteo, da još uvek postoje, i da ih koriste ljudi koji služe plemenitim ciljevima. Treba da zahvalimo nepoznatim ljudima, istoričarima i lokalnim istoričarima da je intelektualna zaostavština Karolja Biroa ostala sačuvana, isto kao i malobrojni lični predmeti koje partizani nisu spalili na kraju Drugog svetskog rata.

Karolj Biro je imao dugačak život. Preživeo je dva svetska rata, i njegovo ime nikada nije ukaljano, ni za vreme rata, ni u vršenju javne službe, kao gradonačelnika. Zašto su onda njegovo ime i sećanje na njega izbrisani iz istorije grada? O tome bih želeo govoriti danas, kao inicijator postavljanja spomenika Karolju Birou.

Dame i gospodo,

poštovani prisutni, dragi građani!

Karolj Biro će od danas ponovo biti deo naše subotičke svakodnevice. Biće jedan od nas kao što je uvek i bio. Krenuo je kući, raspoloženo i smireno. Na licu mu se ocrtava spokoj, kao što možemo da vidimo na svim njegovim fotografijama. Drago mu je kad ljudi stanu na trenutak uz njega, da ga pozdrave i da se slikaju sa njim.

Pogled mu nije uperen u Gradsku kuću. O njoj ne razmišlja kao o uspehu, već kao o potencijalu grada. Isto kao ni o Paliću, koji praktično nikad ne posećuje. Mnogo se bolje oseća na svom gazdinstvu, nadomak Starog Žednika, i radije se druži sa gazdama, voćarima i pekačima rakije. Pre nego što je postao gradonačelnik puno je govorio o tome da će grad napredovati samo ako se tada još nerazvijena poljoprivreda, industrija i trgovina zajednički razvijaju. Zahvaljujući Laslu Mađaru možemo ga i citirati: ,,Isključivo usaglašen razvoj ove tri privredne grane može dovesti do društvenog prosperiteta i dobrobiti.”

Dame i gospodo!

Režiser Orson Vels  prvi je koristio filmsko rešenje kojim je vizuelno nagovestio da je dvadeseti vek doba štampe. Nije to bilo drugačije ni u Subotici. I ovde je u dvadesetom veku  štampa određivala javne teme i trudila se da stvori atmosferu u javnosti, odnosno da formira javni život prema političkim uverenjima novinara i vlasnika novina. Političari su međusobno vodili verbalne bitke i takmičili se na izborima, međutim štampa je često intenzivnije formirala politički život nego sami izabrani čelnici. Na ovu – u to vreme prilično novu pojavu podseća nas reklamni stub koji čini organski deo ove kompozicije – sredstvo sa prekretnice stoleća pogodno za informisanje ali ne i za formiranje mišljenja, naspram novina koje su ispunjavale oba cilja. Reklamni stub postavljen u okviru kompozicije zatvara jedno pitanje unutrašnje politike tog doba, ali na to ću se još vratiti.

List „Bačmeđei naplo” je 1908. godine – kada su svi bili okupirani pitanjem izgradnje nove Gradske kuće pisao je sledeće: „... Subotica nije industrijski ni trgovački grad. Ovde je još zemlja gospodar (...) poljoprivreda u Subotici je još uglavnom ekstenzivna (...) Deo dragocenog humusa stoji neobrađeno ... A poljoprivredne alatke i mašine su većinom slične onima koje su koristili naši preci. Nema tu napretka (...) Naše gazde ismevaju one koji žele proizvoditi nešto drugo i drugačije u odnosu na način kako su naučili od svojih očeva, zanatlije su nepoverljivi prema onima koji im pričaju sa zapada (...) , a trgovina ne želi da napusti svoje patrijarhalne okvire. Grad čine prašnjave i neuređene ulice...”

Poznat nam je ovaj pristup, i ovi izrazi. Prašnjav i sumoran ravničarski grad, najveće selo na svetu… Od Kostolanjija preko Ervina Šinkoa pa sve do novinara koji su nemilosrdno kritikovali grad, mnogi su učestvovali u tome da Suboticu prikažu kao nedođiju.

Zapravo grad je svim snagama nastojao da stane na put razvoja, i njegovi čelnici nisu u tim idejama zaostajali. Mada su interesi bečkog dvora često sputavali ostvarenje njihovih ideja, setimo se samo ogromne bitke oko železnice koju su Subotičani morali voditi da bi svoj grad povezali prugom sa Rijekom.

U štampi i u romanima redovno se pojavljuju banalne fraze i opšta mesta koja ponižavajuće i sa blagim prezirom govore o Subotici ukleštenoj između Sombora, županijskog centra i velikog rivala: Segedina, koji je prema Miksatovim rečima bio mnogo uspavaniji, melanholičniji i dosadniji.

Laslo Mađar je jasno video ovu borbu. Kao što je napisao: ,,Gradonačelnik dr Karolj Biro u „Bačkai hirlap”-u od 22. decembra 1912. godine ekonomsku situaciju Subotice analizira iz drugačije perspektive. Gradonačelnik nas izveštava o tome da je boljim korištenjem zemljišnih poseda imovina grada značajno porasla: „Pravovremenom prodajom najudaljenijih, perifernih peskovitih zemljišta koje za grad nisu donosile nikakvu korist, pored toga što smo kroz kamate značajno povećali prihode grada, stvorili smo mogućnost da iz tih prihoda osnujemo fond za razvoj značajnih institucija” – navodi dr Karolj Biro, i dodaje da je to omogućilo izgradnju Gradske kuće i Banje Palić, gradske vodovodne i kanalizacione mreže. Deo peskovitih pašnjaka lošeg kvaliteta i nepogodnih za stočarstvo, grad je podelio na parcele koje je izdao na 25 godina, čime je sprečio emigraciju stanovništva. „Znao sam naime da naš narod voli zemlju, da joj je privržen, i ma koliko malo to parče zemlje bilo koje smatra svojim – to će ga vezati za mesto (...) i pustaru će pretvoriti u obradivu zemlju...” Ovim se stvorila egzistencija: oživeli su voćnjaci, vinogradi – rekao je gradonačelnik.”

Znači kada tvrdimo da je Karolj Biro na Gradsku kuću i na Palić gledao ne kao na rezultate već kao na mogućnosti, onda govorimo o mentalitetu koji ga je karakterisao, o njegovom načinu razmišljanja, graditeljskom stavu i političkoj ars poetici.

Dame i Gospodo,

Poštovani Građani!

Govorim o viziji razvijanja grada čoveka koji nije omalovažavao stanovnike ovog provincijskog grada. Karolj Biro je hteo unaprediti industriju i trgovinu zajedno sa poljoprivredom, ne gledajući s visine na mentalitet Subotičana. Njene stanovnike nije smatrao zaostalim jer su oni ostajali privrženi svojoj zemlji, za nju se vezali i od nje živeli, nezavisno od veličine koju su posedovali.

A mogao je imati takav odnos prema takozvanim seljacima.  Naime, njegov otac Antal Biro bio je takođe advokat, a preko svoje supruge je i on bio veoma dobro situiran.

Karolj Biro je mogao biti čelnik grada koji bi građanske manire ispoljavao u omalovažavanju Subotičana. Ali nije bio takav.

Nije morao biti biti privržen mađarskom nacionalnom identitetu. Ali je bio. I pre i posle 1918-e. Mogao se poniziti, moliti za milost, biti pokoran, biti kukavica. Ali nije bio. Događaji su ga mogli slomiti. Ali ga nisu slomili. Sve je to bilo dovoljno da se od njega stvori duh.

I dok svi gradovi neguju sećanje na ličnosti koje su ostavile veliki uticaj u formiranju njihovog izgleda, urbanih sadržaja i samo njima svojstvenih karakteristika,  Subotica,  grad tako ponosan na svoju Gradsku kuću i kupalište na Paliću u stilu secesije, izbrisala je uspomenu na svog gradonačelnika kome se može zahvaliti na svemu onome što i današnji ambijent grada čini jedinstvenim.

Subotica je dakle ćutala, ali ljudi nisu zaboravili Karolja Biroa. Upravo zato, moglo je da dođe vreme da se ovaj duh utelovi i konačno zauzme mesto koje mu u istoriji grada pripada: da bude jedan od nas. Postavljanje skulpture, odnosno njeno današnje svečano otkrivanje jeste praznik baš toga momenta.

Dame i Gospodo,

Poštovani Građani!

Subotica je jedninstven grad. Uvek su je tri nacionalne zajednice doživljavale svojom. To je značilo i da su te tri zajednice trebale naučiti da prihvate da to što one doživljavaju svojim isto tako pripada i drugima. Istoriju Subotice i priču o Subotici obeležavaju periodi suživota nacionalnih zajednica, života nacionalnih zajednica jednih pored drugih kao i perioda kada su bile jedne protiv druge. Otkrivanje spomenika Karolja Biroa predstavlja prekretnicu u istoriji grada, jer se njime briše taj nezdravi - i za nas, nadam se i mogu da kažem ne samo za SVM već i za Mađare u Subotici - neprihvatljiv stav koji se prepoznaje po razmišljanju o svojatanju grada. Mi smo za zajedničko razmišljanje, za zajednički napredak, za zajedničke svakodnevnice.

Ovom prilikom izražavam zahvalnost Bogdanu Labanu što mi je izašao u susret, da je našu inicijativu u funkciji gradonačelnika sve do kraja podržavao. On je razumeo da je Karolj Biro bio mađarski političar, ali je bio gradonačelnik Subotice i tako deo zajedničke gradske prošlosti sviju nas. Javna i politička uloga Karolja Biroa, njegova nastojanja i rezultati izazivaju poštovanje, njegovo angažovanje može da nam posluži kao primer.

Ubeđen sam da strateškim razmišljanjem o budućnosti grada time što se lik Karolja Biroa vraća u istoriju grada, Subotica dobija nazad svoju ravnotežu koja joj je ideološki zasnovanim pristupom oduzeta.

Dame i Gospodo,

Poštovani Građani!

Savez vojvođanskih Mađara je politička stranka usmerena ka budućnosti, koja gradi na saradnji  i pronalaženju kompromisnih rešenja. To međutim ne znači zaboravljanje prošlosti, niti prepravljanje istorije, niti pogodbe  interesnih grupa. Savez vojvođanskih Mađara - osnivač Fondacije Karolj Biro - gradonačelnika koji je stvorio savremenu Suboticu smatra  primerom i poistovećuje sa vrednostima koje je on zastupao: naš cilj je da oslanjajući se na unutrašnje resurse grada, uz poštovanje mentaliteta njenih stanovnika stvorimo urbanu sredinu srednjoevropskog miljea. Sredina koju predstavlja grad koji se intenzivno razvija, obezbeđuje povoljne životne uslove i sigurnu egzistenciju. Zastupanju ovog stava treba pristupiti odgovorno i konkretnim činjenjem.

Politička saradnja i pronalaženje partnera se takođe zasniva na delima i odgovornosti, kao što je i čin postavljanja ove statue i njoj pripadajuće kompozicije snažnog značenja i poruke.  Barem je to bila moja jasna namera. A ova poruka nije ništa drugo već jasan razgovor o zajedničkoj prošlosti.

Rekao sam da je razrešenje Karolja Biroa bila mađarska unutrašnjepolitička svar i to jeste tako, mada većina Mađara misli, odnosno ima takva saznanja da je mađarski gradonačelnik smenjen ulaskom srpske vojske. Ovo je međutim snažno podgrejavana gradska legenda,  od koje koristi imaju samo oni koji ne žele  saradnju nacioalnih zajednica.    

Promena imperija imala je i teške i surove trenutke. Formiran je nacionalni savet, što je bio rezult Aster revolucije. Mađarskog gradonačelnika smenili su čelni ljudi tog nacionalnog saveta, na čelu sa novinarom i urednikom Emilom Havašom, koji je posle nepune dve nedelje na železničkoj stanici pozdravio ulazeću Srpsku vojsku. Politizirao kao član Građanske radikalne stranke na čijem čelu je bio Oskar Jasi.

Važno je ovo napomenuti, jer je sto godina prošlo u mišljenju da je Srpska vojska oterala Karolja Biroa. To se nije tako desilo, a njegovu molbu za ostvarenje prava na penziju odbio je isti nacionalni savet. Takođe, taj savet je odbio da on bude pohvaljen za šesnaest godina uspešnog upravljanja gradom. To je bio mađarsko-mađarski  politički obračun u nepravednom postupku.  

Posle 1918. godine Karolj Biro nije prihvatao javnu funkciju. Ostao je dosledan mađarskog identiteta u svom rodnom gradu, gradu koji je u prošlom veku učinio mnogo i puno se borio kako bi Karolj Biro dobio njemu dostojno mesto: da bude jedan od onih koji su radili za grad, za Suboticu i zajednički prosperitet građana koji u njoj žive.