Ildika Lovaš (1967) iz Subotice, spisateljica koja piše na mađarskom i osvaja priznanja za to što radi, tek zahvaljujući prevodima Arpada Vicka i izdanjima za „Fabriku knjiga“ polako postaje poznata i na široj lokalnoj sceni.

Rukopis joj krase bogatstvo jezika, neobične strategije naracije, intenzivan kolorit i emotivan (psihološki) svet njenih junakinja. 

Vaš vrlo uspešan roman „Španska nevesta” nedavno je postavljen na scenu pozorišta „Kostolanji Deže” u režiji Andraša Urbana. Kako vam se tamo čini, a kako vam se činio dok ste ga pisali, kada je stasavao za knjiške police i prelazio u ruke čitalaca?

– Nije mi bio cilj da budem pisac, nisam se na to pripremala. Godine 1994, kada mi je prva knjiga kratkih priča dobila Sirmaijevu nagradu, počela sam ozbiljno da razmišljam o tome da možda nisam običan čitalac, nego čitalac koji piše.

Nekako sam tako definisala svoj stav prema književnosti, prema pisanju. Još od studentskih dana su mi bila veoma važna književno-teoretska pitanja, sigurna sam, zbog izuzetnog profesora Janoša Banjaija, koga i danas smatram svojim mentorom.

Način na koji razmišljam o književnosti određuje i moj stil pisanja: u istom momentu želim dati svoje odgovore na književna pitanja i dati pravi roman u ruke čitalaca. Pravi je roman za mene pravi roman. Tu se ništa nije menjalo od Servantesa.

Sa Andrašom Urbanom se poznajem od ranih studentskih dana, naše razmišljanje o umetnosti je blisko. On nije samo istaknuti pozorišni umetnik, nego i određujući. Teško je definisati šta je suština jednog umetničkog dela. Ali kada neko uspe to da definiše, onda imate osećaj da drugačije ne može, nije moglo biti. To je „Španska nevesta“ na sceni Andraša Urbana: ubeđena sam, da je drugačije nemoguće. Ali, to već nije moj roman, to je njegova predstava, samostalno umetničko, estetsko ostvarenje.

Mnogi su primetili „žensko pitanje”, koje danas svrstavamo u problematiku rodnog identiteta. U podnaslovu čak i stoji: „Devojački roman”. Kakvo je vaše mišljenje o tome? Koji bi nas ventil oslobodio od pritiska?

– „Španska nevesta“ je anti-džender roman. Smatrala sam, kad sam pisala, da je yender ideologija agresivno prisutna i to na teret estetskog u književnosti. Protivila sam se na svoj način: napisala ovaj roman. Ventili su u nama. Težak je rad osloboditi, otvoriti ih, ali ne na agresivan način. Ubeđena sam da agresivno guranje nekih ubeđenja nije u dobrobit komunikacije i polemike.

 U romanu „Kamenčić” poslužili ste se specifičnim istorijskim likom – Leni Rifenštal. Šta to govori o vašem osećanju književnosti, vezi između istorije i fikcije, moći da kroz jezik književnosti govorite bez kompromisa?

- Želela bih bez kompromisa, ali to nije moguće. Međutim, moguće je govoriti oštro i kritički, književno-iskreno. Leni Rifenštal je kontroverzna ličnost u jednom tragičnom i surovom istorijskom periodu.

Želela sam povući neke paralele, mislim, da sam i uspela. Paralele ne između dobra i zla, to je suviše jednostavno u umetnosti, nego između moralnog i estetskog, ideološkog i političkog, između želja i realnosti.

Jako mi je važan istorijski momenat, neki kažu da pišem doku-fikciju, mislim da je to tačno, ali nisam opterećena istorijom. Opterećena sam željom da ne počnem pisati dok nisam dovoljno pročitala o temi.

 Mislim, dakle, pišem drugačije

 Bavili ste se novinarstvom, pa i politikom, aktivno pišete. Sve to u okviru jednog malog kulturnog kruga, u još manjoj evropskoj zemlji. Gde je i šta radi, ko je prava Ildiko Lovaš?

- Znate, ja sam novosadski student, ali sam uvek bila ubeđena da urbano razmišljanje nisam stekla u Novom Sadu, nego sam ga nosila sobom iz Subotice, koju mnogi tretiraju, definišu kao provincijalan grad, kao najveće selo u Evropi... Kad sam se upisala na mađarski jezik i književnost, znala sam da je katedru osnovao Ervin Šinko, koji je napisao roman „Optimisti“.

Čitala sam taj roman, gledala mađarsku seriju sa Karoljom Eperješijem. U tom sam filingu počela i završila studije, i (nadam se) da ću moći verovati u taj stav i dalje. Ako to – i sebe – treba ideološki definisati, ako se u vašem pitanju ,,gde“ ne odnosi na fizičko, nego na simboličko mesto, nisam levičarski opredeljena, ili da to kažem drugačije: sistem vrednosti u koji verujem je blizu onome u šta su verovali Šinko i njihovi prijatelji 1910. ali to danas više nije levičarska filozofija.

Šinko je napisao u tom romanu: ,,Verovali su u to, da su za velike stvari, ako dođe njihovo vreme.“ Za mene to znači da intelektualac treba i može biti konstruktivan, stvarati, biti u toku događaja, aktivno učestvovati.

Danas je mejnstrim intelektualni stav  ostati sa strane, neučestvovati ali kritkovati, ne prihvatiti izazov, ali smatrati sebe jedinim koji zna pravi odgovor. Ne trčati, ali misliti da si najbrži. Ja mislim drugačije. 

Što se tiče kulturnog kruga, ubeđena sam da je svaki kulturni krug mali. Ako nije, onda se to već zove drugačije, ali ako nije tako, ni onda mi ne smeta.

Književnu ravnotežu određuje to da mi je mađarski izdavač u Budimpešti, a srpski u Beogradu. Osećala bih se ukočeno da srpska publika ne može da me čita. Ali isto tako bih se osećala ako ne bih mogla da pišem na svom jeziku.