Briselske birokrate i predstavnici američke i evropske duboke države sigurno nisu otvarali šampanjac u nedelju, 3. aprila, kada su saznali da su predsednik Aleksandar Vučić i partija Fides Viktora Orbana u Mađarskoj ostvarili ubedljive pobede na izborima. Dve zemlje koje u centar svojih politika stavljaju nacionalni suverenitet i nezavisnost, kako ocenjuju analitičari, iz perspektive pojedinih uticajnih zapadnih centara moći sve više postaju prepreka apsolutnoj dominaciji liberalne demokratije.

I sam premijer Viktor Orban omiljen je daleko izvan granica Mađarske kao zaštitnik „tradicionalnih vrednosti” protiv „liberalne elite”. U izbornoj kampanji je naveo da drugačije misli o evropskom nasleđu i hrišćanskoj tradiciji. „Mi mislimo drugačije o budućnosti zemalja i nacionalnih država, mi mislimo drugačije o globalizaciji, a sada mislimo drugačije i o porodici”, rekao je Orban na predizbornom skupu u Budimpešti.

Novi-stari predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je 2. marta da se Srbija nalazi pod „izuzetnim pritiskom usled tektonskih promena na svetskoj političkoj sceni”, ali će država preduzeti „sve mere” kako bi umanjila uticaj na srpsku privredu i politiku zemlje. Dodao je da će se Srbija po pitanju sankcija rukovoditi isključivo zaštitom svojih vitalnih i ekonomskih i političkih interesa.

Ideja suverenizma ponovo je oživljena 2008. godine i to je bio odgovor na propast globalističkog koncepta, kada je svet ušao u krizu i u fazu „svetskog pesimizma”. Globalizacija je na početku svima obećavala ekonomsku korist da bi te godine svima bilo jasno da to obećanje neće biti ispunjeno. Suverenizam predstavlja pokušaj modernizacije tog koncepta, čija suština ostaje oslanjanje na naciju i državu. Nekoliko godina kasnije počelo je zatvaranje u okvire nacionalne države, a bregzit i posle izbor Donalda Trampa potvrđuju ovaj politički smer.

Ipak, koliko je danas uopšte smisleno govoriti o suverenizmu u svetu u kojem su multinacionalne korporacije moćnije čak i od nekih država? Šta suverenizam znači kada o ključnim stvarima skoro nijedna država ne odlučuje samostalno, a liberalne elite su većinu državnih resursa rasprodale? Da ipak postoji način da se zaštiti nacionalno, bilo je jasno kada je zbog migrantske krize veći broj evropskih država zatvarao granice. Tada je u prvi plan iskočio Mateo Salvini u Italiji, koji je zabranjivao da brodovi s migrantima pristanu u italijanske luke. Međutim, vrlo brzo je izgubio izbore, a štafetnu palicu demokratskog suvereniteta ponela je Višegradska četvorka, koju čine Mađarska, Slovačka, Češka i Poljska.

Van konkurencije su Fides i poljska vladajuća Partija prava i pravde, kojoj je pošlo za rukom da nominalno proevropski stav poveže s duboko konzervativnom porukom o „Evropi nacija” i ostvari najbolji rezultat koji je jedna stranka u Poljskoj postigla od 1989. godine. Poljska je uprkos protivljenju EU promenila ustav i sudijama dala manja prava zbog čega je kažnjena od Brisela sa 365 miliona evra godišnje (kazna je ukinuta zbog velikog broja priliva ukrajinskih izbeglica u ovu zemlju). Orban je pak i dalje na meti Brisela zbog antimigrantske politike, ali i sve većih kineskih investicija u ovoj zemlji, kao i zbog odbijanja Fidesa da mađarsku decu bez saglasnosti roditelja upoznaju s različitim seksualnim orijentacijama maloletnika i promocije rodno osetljivih tema.

Zamenik predsednika Saveza vojvođanskih Mađara (SVM) Balint Pastor kaže da je decenijama preovladavala misao da je suverenizam nešto što je anahrono i prevaziđeno i da je to politika iz srednjeg veka. Za „Politiku” kaže da SVM smatra da je Srbiji mesto u EU i da se zalažu za evropske integracije, ali treba uzeti u obzir neka moderna kretanja. „Najuspešnije su one zemlje koje čuvaju svoj suverenitet i samostalnost. Najbolji primer za to je Mađarska, a sa druge strane nama je drago što je to i politika vladajuće većine u Srbiji poslednjih deset godina. Treba sarađivati, stremiti ka članstvu u EU, ali treba ostati svoj. To nije popularno u raznim centrima moći, kao što je Brisel, i zbog toga se neke zemlje kažnjavaju. Najbolji primer su Poljska i Mađarska. Kada imate stav o nekim globalnim temama i kada ne odstupate od toga, možete da budete kažnjavani, a to su zemlje koje su uspešne zato što su svoje i samostalno donose odluke koje nisu u interesima nekih centara moći, već isključivo svojih građana”, ističe Pastor.

Upravo na ovim politikama se mogu povući paralele između Mađarske i Srbije. Direktor Centra za društvenu stabilnost Ognjen Karanović kaže da između srpskog i mađarskog naroda ne vladaju samo saveznički već i bratski odnosi. Za naš list kaže da su Budimpešta i Beograd saveznici pre svega zahvaljujući inicijativi predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijera Viktora Orbana.

„Kada te bratske odnose postavimo u geopolitički kontekst, posebno kada je reč o zapadnoj agresivnoj politici prema Rusiji zbog ukrajinske krize, onda vidimo da su Srbija i Mađarska upućene jedna na drugu. Ukoliko želimo da sačuvamo i mir i stabilnost ne samo na Balkanu već i u centralnoj Evropi, taj model saradnje i model odnosa trebalo bi da bude šablon koji bi sve zemlje centralne Evrope i istoka, ako su pametne i zapadne Evrope, trebalo da slede. Srbija i Mađarska imaju bogate kulturne, istorijske i ekonomske veze koje su motor tih odnosa. Veličanstvene pobede Vučića i partije Fides, koja je zbrisala kompletnu ujedinjenu opoziciju, daju nadu da će ovi odnosi da se unaprede, što podrazumeva zajednički rad na očuvanju suvereniteta Mađarske i Srbije”, kaže Karanović. Smatra da je potreban zajednički odnos prema svim globalnim činiocima svetske politike, koliko je to u moći obe zemlje, jer je reč o malim zemljama u svetskim razmerama.

A bivši ministar inostranih poslova SR Jugoslavije Vladislav Jovanović kaže da se kod nas dodiruju nacionalni identitet i nacionalni ciljevi i da smo tu bliski s Mađarima. Za „Politiku” navodi da imamo verovatno najbolje odnose u istoriji. „U ovom trenutku EU ne može da uradi ništa Mađarskoj, čak mislim da su prema Poljskoj prestali da naplaćuju negativne penale, ali ni prema njima neće moći da budu grubi i provokativno da vode politiku kao što su to do sada radili. Orban je uspeo da na izborima osvoji ubedljivo četvrti mandat, što je recimo uspelo samo Merkelovoj, i to je retkost u Evropi. To je rekord i moraće s uvažavanjem da se odnose prema Mađarskoj, a vreme će doneti i druge projekte koji će doprineti razvoju suverenosti. Srbija kao zemlja koja nema nikakvih ograničenja, tipa EU ili NATO, mogla bi da bude zarazni primer i za druge manje zemlje, što velike sile, posebno na Zapadu, ne žele da vide”, navodi Jovanović.

Veze između Orbana i Vučića su jake i zajedničke su im mere ulaganja u infrastrukturu kao način podizanja BDP-a, socijalnih davanja i sve jačeg oslonca na Kinu u međunarodnim odnosima, kao i glasan evroskepticizam. Srbiji za razliku od Mađarske nedostaje čvršće ideološko utemeljenje – to je kada Orban govori o hrišćanskoj demokratiji ili evropskoj civilizaciji. Uprkos tome, na meti EU su oba lidera kojima se preti na različite načine. Balint Pastor smatra da se i po tom pitanju približavaju stavovi i podseća da su koalicije u Srbiji mnogo šire. „Zbog toga ima i mnogo veći broj subjekata na političkoj sceni i u vlasti gde se nalaze stranke levice i desnice, koje su raznih ideologija. Ali ako pogledamo najnovije mere za podršku porodici i neke mere za poboljšanje pokazatelja demografije, onda možemo da vidimo da su neke mere iz Vlade Mađarske preuzete i u Srbiji”, kaže Balint Pastor.

Posle krize na istoku Evrope pojaviće se i drugi glasovi

Vladislav Jovanović kaže da se politika u EU sve više centralizuje i teži se ka federalizaciji EU i nasuprot svakoj akciji odgovara reakcija. Kaže da bi briselske diplomate htele, iako ne izabrane, da izdaju naredbe i traže od drugih država da slede njihove direktive. Svaki pokušaj centralizovanja vlasti izaziva prirodne otpore. Kod ovih država koje imaju hiljadugodišnju tradiciju i koje su imale bitan uticaj na formiranje istorije Evrope u ranom ili kasnijem srednjem veku, nezamislivo je da prihvate da danas budu pioni neke birokratske centrale.

„Taj trend je nezaustavljiv i doći će još više do izražaja posle splašnjavanja krize na istoku Evrope, i to kada se oblaci raziđu, očekujem da se pojave i drugi suverenistički glasovi u Evropi, jer će nezadovoljstvo prema Americi tada moći da izraze. Mi ne potpadamo ni pod čiji autoritet, ni pojedinačno, ni kolektivno. Ni pod ruski, kineski, američki, ni pod briselski. Tu postoji razlika u odnosu na Mađarsku, koja se bori za veću autonomiju i za jačanje svoje suverenosti iako ne otkazuje svoje članstvo u EU i NATO-u. Mi nemamo tu potrebu, već samo dalje da afirmišemo ono što smo radili poslednjih deset godina, dakle vojna neutralnost, zaštita nacionalnih interesa kada je reč o Kosovu i Republici Srpskoj”, zaključuje Jovanović.

Karanović: Ideološka zaslepljenost briselske birokratije

Ognjen Karanović smatra da nije moguće da još neka zemlja krene suverenizmom sve dok je EU kolonija SAD. I kada to kaže, misli na briselsku birokratiju i na elite za koje ne zna da li su ucenjene ili su jednostavno zaslepljene ideološkim ludilom i ne vide šta su interesi njihovih građana koji su ih birali da im omoguće razvoj. „Od kada je Bajden došao kao predsednik SAD, svaki suverenitet je jednostavno izgubljen. Ne postoji nikakva inicijativa osim kod Makrona da suverene pozicije budu zaštićene, što znači očuvati ekonomiju. Ta politika je u EU napuštena u zemljama Zapadne Evrope i baltičkim državama. Sve te zemlje svesno pucaju u slepoočnice kidanjem svih ekonomskih relacija s Rusijom. Dovodeći u pitanje čak i snabdevanje energentima”, kaže Karanović.