You are here

Samo u toku jula na granicama Evropske unije bilo je, procenjuje se, gotovo 170.000 migranata i jasno je da prvobitni predlog Evropske komisije o raspodeli izbeglica po zemljama EU kako bi se teret

INTERVJU: ANDOR DELI, POSLANIK EVROPSKOG PARLAMENTA

Njihovog zbrinjavanja ravnomerno rasporedio na sve članice više ni izbliza ne može da reši problem. Pre letnje pauze Evropski parlament je načelno pružao podršku predlozima EK u pogledu realokacija migranata, bez obzira na to što su domicilne vlade uglavnom bile kritične prema istim tim predlozima, ali se, po oceni Andora Delija, evroposlanika iz redova mađarskog Fidesa, lako može dogoditi da se i u najvišem predstavničkom domu EU stavovi po tom pitanju počnu menjati...

– Tokom leta se situacija u značajnoj meri pogoršala pa više nije reč o 40.000 migranata, na koje se odnosio predlog EK, nego ih je bar deset puta više, i videćemo da li su se i u kojoj meri i u Evropskom parlamentu promenila razmišljanja o “Evropi široko otvorenih vrata”, što je pozicija na kojoj su naročito insistirali liberali i socijaldemokrate – kaže Deli za „Dnevnik”. – Blok narodnjaka, kojima pripada i Fides, bio je i do sada prilično skeptičan prema idejama EK, a u međuvremenu su i vlade država članica EU konačno počele da otvoreno, bez tabua, pričaju o tome kako se izboriti sa enormnim pritiskom migranata iz ratom ugroženih područja. I upravo taj otvoreni dijalog jasno je pokazao potrebu za drugačijim mehanizmima i instrumentima za rešenje krize, te se u tom smislu sada željno očekuju i novi predlozi Evropske komisije.

Da li će se na tom fonu i Evropski parlament uključiti u rešavanje ovog problema?

– Evropski parlament u tom pogledu od svih institucija EU ima najlagodniju poziciju jer nema direktnih nadležnosti kada je reč o rešavanju migrantske krize i može se samo očekivati da će podržati predloge do kojih kompromisom dođu EK i države članica. Druga je stvar što se bojim da EP realno ni nema kapacitet za to da iznedri autohtone predloge i inicijative kako da se ovaj problem reši. Međutim, bez namere da branim EP, ipak se mora primetiti i to da se o povećanom prilivu migranta nešto naročito ne debatuje ni u parlamentima država članica Unije, pa ni u parlamentima država koje su na tranzitnoj ruti, već je to nešto što se posmatra kao briga i obaveza izvršnih organa vlasti, od kojih se očekuju i operativni koraci.

Ono što građane Srbije najviše zanima jeste to je da li EU ima nameru da iole ozbiljnije pomogne našoj zemlji da se izbori sa prilivom migranata? Jer, najavljenih 3,2 miliona evra pomoći „u narednih šest meseci do godinu dana” teško da je dovoljno, pogotovo ako se pritisak nastavi – a sve su prilike da će biti tako…

– I pitanje pomoći zemljama na tranzitnoj suvozemnoj ruti, koja vodi od Grčke do Mađarske, pokazuje koliko su u EU zapravo bili nespremni za ovakav razvoj događaja. Jer tek sad, kada se vatra uveliko razbuktala, kreće reakcija u članicama Unije i evropskim institucijama. Istovremeno, na površinu izbijaju nedostatak instrumenata za rešavanje ovako velikog problema, kao i neadekvatno buyetsko planiranje. Ilustracije radi, za celu EU je u buyetskom periodu od 2014–2020. predviđeno 7 milijardi evra za sufinansiranje nacionalnih planova i operativnih programa zbrinjavanja migranata, a sama Nemačka je u ovoj godini već potrošila milijardu sopstvenih sredstava. Pri tome i na pomenutih 7 milijardi evra mogu da računaju isključivo članice Unije, odnosno ne postoji mehanizam kojim bi bar deo tog novca mogao da bude usmeren i ka zemljama koje su na tranzitnoj ruti a nisu deo EU. I sada brzo treba osmisliti nove kanale pomoći, a da ona ne bude tek simbolična. Pri tome se ne radi samo o materijalno–finansijskoj injekciji Srbiji ili Makedoniji za nabavku hrane, higijenskih sredstva ili izgradnju prihvatnih centara za migrante, nego je u pitanju i podrška u pogledu rada policije i administracije, podizanja kapaciteta zdravstvenih službi… jer se sa postojećim resursima ove zemlje same ne mogu izboriti sa nadolazećim migrantskim talasom…

Koliko je opravdan strah da će Srbija od zemlje tranzita postati “poslednja stanica”, jer migranti kada Mađarska završi izgradnju ograde neće moći napred, u EU, a neće ni smeti nazad, kući, a dolazi zima?

– Ne vidim to tako pesmistično. Mislim da je Evropa itekako svesna šta bi takav scenario značio za Srbiju i ceo Zapadni Balkan. Uloženi su ogromni napori da se region nekako dovede u red i duboko verujem u to da niko u EU, pogotovo kada je reč o donosiocima političkih odluka, sad ne želi njegovu novu destabilicaziju, pogotovo jer bi takav rasplet značio i novi udarac za evropsku spoljnu i bezbednosnu politiku. Naime, ionako se stalno postavlja pitanje da li je Evropa sposobna da rešava krize u svom dvorištu, i novi potres na Balkanu verovatno bi potpuno urušio prilično krhko poverenje koje na tom planu uživaju evropske institucije.

Evropa gotovo da i nije reagovala na odluku premijera Orbana, čiju stranku predstavljate u EP, da podigne ogradu prema Srbiji. Kako bi ta ista Evropa reagovala ako bi, po ugledu na Mađarsku, Srbija počela da podiže ogradu na svojoj južnoj granici kako bi sprečila dalji priliv migranata?

– Kao što se i Budimpešta na taj korak odlučila u komunikaciji sa evropskim institucijama – a imam utisak da se to čak nekako i očekivalo od Mađarske kao “čuvara” spoljne granice Šengenske zone, pogotovo u situaciji kada nigde nije propisan način dostizanja željenog nivoa bezbednosti te granice – tako se i potrebe i namere države kandidata razmatraju u otvorenom dijalogu sa Evropskom komisijom i zainteresovanim članicama Unije. Pa i eventualnu izgradnju ograde, ako Beograd uopšte razmišlja o toj ideji. Vreme je takvo da padaju svi tabui i samo kroz razgovor bez rukavica može se doći do zajedničkog evropskog rešenja koje će se bazirati na partnerstvu, solidarnosti i međusobnom poverenju.  

Neće biti viza za Srbiju

Ako se Evropska unija danas suočava sa pritiskom stotina hiljada migranata, nije li licemerno ponovo potezati pitanje eventualnog uvođenja viza za građane država Zapadnog Balkana, čemu smo svedoci poslednjih nedelja?

– Prema nemačkim podacima, ako se ne računaju izbeglice iz ratom zahvaćenih područja Azije, Bliskog Istoka i sa severa Afrike, i ove godine više od 40 procenata tražilaca azila dolazi sa prostora Zapadnog Balkana - pri čemu se, što je svakako utešno, posebno ne apostrofira Srbija. Ali tu nepovoljnu statistiku itekako kao argument koriste zagovornici vraćanja na snagu viznog režima. Jer, ono što se mora znati to je ogromna razlika između tražioca azila iz, recimo, Albanije i onoga iz Sirije, pošto je u prvom slučaju jasno da se radi o ekonomskoj migraciji i mogu da funkcionišu mehanizmi readmisije, dok u drugom ne možete vratiti čoveka u zemlju gde je ratno stanje.
I pored toga čisto sumnjam da, bar kada je reč o Srbiji, uvođenje viza zaista može ponovo doći na dnevni red. No, s druge strane, i pomenuta statistika jasno pokazuje da je nužno da u najskorije vreme članice EU promene pravila kada je u pitanju kategorizacija zemalja iz kojih dolaze tražioci azila. Jer, po meni je neprihvatljivo da se pojedine države Zapadnog Balkana, od kojih su neke i članice NATO i već godinama imaju status kandidata za članstvo u Uniji, i dalje vode kao “nebezbedne”, barem na papiru, što šalje veoma loš signal prema zemljama kandidatima.

Autor: 
Miroslav Stajić, Dnevnik