You are here

Plaćen sam da namećem vojvođanski interes

Ištvan Pastor, lider Saveza vojvođanskih Mađara i pokrajinski sekretar za privredu pred najavljenu štednju Srbije na izdacima za kapitalne investicije opet se javnosti obratio sa slikom Vojvodine koja „tone sve dublje i dublje“.

Gospodine Pastor jeste li vi, ne po funkciji nego u suštini, politički lider vojvođanskih Mađara?

- Što se političkog života tiče, mislim da jesam, bez lažne skromnosti mogu da kažem.

U političkom životu, ko je drugi iza vas, da ne kažem ko vam je konkurent?

- Mislim da nemam konkurenta.

Dobro, a sa kime se konsultujete?

- Sa velikim brojem ljudi, ali odluke sam donosim.

Kad ste se 2007. godine kandidovali za predsednika Republike imali ste jedan evroatlantsko-građansko-liberalni program od 12 tačaka. Za ove tri godine, da li smo u nekoj od tih vaših 12 tačaka bliže cilju?

- Mislim da je srpsko društvo generalno otvorenije prema ideji evropske integracije nego što je bilo 2007. godine, ta vrsta podeljenosti unutar srpskog društva koja je bila prisutna 2007. godine nije u toj meri izražena kao što je tada bila, debljina onog sloja koji ima zadršku prema Uniji danas je mnogo tanja nego što je bila 2007. godine. S druge strane, nismo se pomakli ništa što se tiče atlantskih integracija i nadalje postoji ta odbojnost i jedna lažna priča kako je moguće postati član EU, a da se ne postane član NATO. Što se tiče sučeljavanja srpskog društva sa realnostima, mislim da se nismo mnogo odmakli od 2007. godine.

Kažete da je srpsko društvo sada otvorenije prema ideji ulaska u EU, mislite li da je i EU otvorenija prema prijemu Srbije u članstvo nego što je bila 2007. godine?

- Današnja situacija u Uniji bila je 2007. godine nezamisliva ili se činilo da ne može da se desi. Ne radi se tu samo o tome koliko je Unija otvorena prema Srbiji nego koliko je generalno spremna da se suoči sa sopstvenim problemima i generalno sa problemima proširenja. I generalno sa problemom Evrope. Mislim da je Unija danas u jednoj situaciji kao bokser u nokdaunu, polako počinje da ustaje i da se suočava sa problemima koji su se nagomilali. Ali teško može i da ih definiše i teško može da nalazi odgovore na te izazove i probleme.

Te 2007, 2008. godine vaša stranka je podsećala da Mađara u Srbiji ima oko 300 000 a da je poslednjeg ambasadora, na primer, mađarska nacionalna manjina imala 20 godina ranije, na službi u Gani. Pa jeste li dobili u međuvremenu neko ambasadorsko mesto?

- Nismo, ne. Ali ne mislim da se realizacija političkih ambicija meri time da li je posle 20 ili 30 godina zajednica dala ambasadora. Od 2007. godine naovamo puno toga je učinjeno što se tiče naročito kolektivnih manjinskih prava i to manjinskih prava generalno. Nastao je jedan model koji može da bude dobar primer za rešavanje odnosa između većine i manjina u širem prostoru. Imate jednu veoma interesantnu situaciju da smo mi što se tiče opšte društvene spremnosti rešavanja sukoba uslovno govoreći između većine i manjina danas u boljoj poziciji nego što su neke članice Evropske unije, nego što je recimo Rumunija, nego što je recimo Slovačka. Mogao bih još neke zemlje da nabrojim. Pitanje je samo da li će taj naš model uspeti da se nametne kao princip o kome bi regionalno trebalo da razmišljamo.

U kontekstu ovoga što govorite možda je deplasirano, ali te 2007. godine ste govorili da za Mađare u Srbiji tražite isti status koji bi eventualno imali Srbi na Kosovu koje više nije teritorija Srbije?

- Teško je odgovoriti na ovakva pitanja kad citirate nekakvu rečenicu iz nekog intervjua iz 2007-2008. godine. Generalno mislim da je odnos većine i manjina odnos poverenja i ako je nešto zajednički regionalni imenitelj to je taj deficit poverenja. Generalno govoreći, ja za manjine bez obzira kojoj naciji pripadaju ne vidim drugu alternativu nego da sredstvima parlamentarne demokratije predstavljaju deo parlamentarnog političkog života zemlje u kojoj žive i s druge strane da naprave odnos poverenja između većine i manjina u kom odnosu ona pitanja koja su za njih značajna - pitanja identiteta, obrazovanja, kulture, upotrebe jezika, informisanja - rešavaju sami. Mislim da je srednjoročno to jedini put i za Srbe na Kosovu. Može sad neko da priča nešto drugo, ali generalno kada vi pogledate koji su mehanizmi u rukama, nemate vi tu mehanizme za više od toga. Onaj koji u Beogradu izgovara rečenicu nema više mehanizama nego što ima bilo ko drugi.

Ocenjujete li da se status Srba na Kosovu gradi u tom smeru o kome vi govorite, dakle u dobrom smeru?

- Ne znam, ja ne bih smeo oko toga da izgovaram rečenice zbog toga što ne poznajem tamošnje prilike. Mislim da je generalno problem da neko u Novom Sadu ili Beogradu izgovara rečenice oko statusa zajednice koja tamo živi. Ja vidim da jedan deo te zajednice danas predstavlja deo parlamentarnog života na Kosovu. Govoreći o našem iskustvu zadnjih 90 i kusur godina, znači od 1920. godine naovamo, kad smo postali manjina u nekoj drugoj državi, tih 90 godina meni govori o tome da ta putanja nema alternativu. Politička samoorganizacija Srba na Kosovu, po meni, nema alternativu. Znači, ja ne mogu zamisliti da se srpski nacionalni interes na Kosovu može graditi u albanskoj stranci. Kao što mislim da u Srbiji se realizacija mađarskog nacionalnog interesa ne može graditi van mađarske stranke. Učešće u političkom životu date zemlje u kojoj se živi i realizacija ambicija kroz politički život, parlamentarnim sredstvima isto tako nema alternativu. Mislim da je to danas u Srbiji još uvek tabu tema.

Da pređemo na ekonomiju. Poslednjih dana su se ponovo intenzivirale žalbe iz Vojvodine kako pokrajina zaostaje, vi ste rekli „tone sve dublje i dublje“, a ako pogledate sve te razne forume, odjednom smo se na neki način vratili u period devedesetih, živimo loše i svako je svakome kriv zbog toga. Kako nam je taj povratak uspeo?

- Sad ćemo uskoro imati 11 godina od oktobra 2000. godine. S jedne strane je napravljen jedan izuzetno krupan iskorak u odnosu na situaciju iz 2000. godine, situacija danas sa tom je potpuno neuporediva i svako ko negira tu činjenicu mislim da ne govori istinu. S druge strane, to što danas doživljavamo svi doživljavamo kao nedovoljno, kao neko poluostvarenje onoga što smo se nadali. Krupan zaokret nismo uspeli napraviti, generalna slika se nije popravila. Kada ljudi izgovaraju rečenicu nezadovoljstva, to je danas realnost, svako je na neki način nezadovoljan. Kad gledate na nivou porodičnog domaćinstva ili porodičnog prihoda tu nema velike razlike između vojvođanske porodice ili neke druge. Kada gledate regionalno, onda je sigurno svaki region na svoj način moguće nezadovoljan. To što mi govorimo o vojvođanskom interesu i što namećemo to pitanje, mislim da je to potpuno normalno, na kraju krajeva, ja između ostalog i za to dobijam platu. I s treće strane kada permanentno doživljavate da se svim silama morate boriti da se ustavne veličine ili kategorije poštuju kroz republički zakon koji se zove budžet, dođete u situaciju da ono što je zapisano u budžetu do početka septembra bude ispunjeno na nivou od nepunih 15 posto, meni je jasno da se to uglavnom ne sviđa ili se kaže: pa šta sad oni ponovo hoće, ali nažalost preko toga se ne može prelaziti.

Dobro, prigovarate da se ne realizuje tih 7 odsto što pripadaju Vojvodini, ali iz centralne Srbije se prigovara da su, recimo, subvencije za poljoprivredu sve otišle Vojvodini odnosno iznad 73 odsto tih subvencija, a to je otprilike iznos koji na drugoj strani kažete da niste dobili, a trebalo je. Tako da ste se negde namirili?

- Nije istina. Kad govorite o subvenciji u poljoprivredi, onda se ta subvencija odnosi na veličinu poseda ili subvenciju na bazi poseda, a milion i 700 000 hektara zemlje je praktično na teritoriji Vojvodine i ako se subvencija državnog budžeta obezbeđuje na bazi poljoprivrednog poseda pošto su veći posedi ovde onda tu i veći novac dolazi. Pri čemu ja mislim da ovo rešenje nije dobro rešenje. Trebalo bi napraviti razliku između vojvođanskog agrara i brdsko-planinskog ili uslovno govoreći brdsko-planinskog agrara.

Obično su u drugim državama subvencije veće za brdsko-planinska područja?

- I ja o tome govorim. Kad smo pre dva meseca, kad je traktorijada bila na ulicama, razgovarali na tu temu, i onda je rečeno da bi tu trebalo napraviti razliku između veličina poseda, od toga je do danas proteklo dva-tri meseca i ja ne vidim da se iko time bavi. Svi su zaboravili. Verovatno imaju druga posla ili to nije toliko važno, pri čemu ja mislim da jeste važno jer je reljef naše zemlje takav da su velike razlike u tom smislu.

Jedan već zaboravljeni političar iz Vojvodine Branislav Pomoriški je u skupštini izjavio kako mu je odjednom sinulo da Vojvodini nije problem Srbija nego Beograd?

- Ne znam šta šta je pesnik hteo da kaže, ali je činjenica da mi imamo državu koja sa aspekta regionalizacije hramlje, u tom smislu da je Vojvodina jedan region koji je istorijski različit od ostatka države. Mi danas doživljavamo da ljudi koji dođu u Beograd misle da su oni jedini ti koji mogu odgovorno donositi odluke, da svi oni koji nisu u Beogradu ne mogu odgovorno donositi odluke, pri čemu ja mislim da to ne stoji. Onaj koji u Svilajncu ili Jagodini upravlja tokovima koji su važni za tu sredinu isto tako je odgovoran kao bilo ko drugi u ovoj državi.

Mislite da su institucije u Beogradu arogantne?

- Mislim. Mislim da su arogantne, odnosno možda je to ružno izgovoriti i možda nije adekvatan izraz.

Smatrate li da se Srbija s razlogom boji dezintegracionih procesa?

- Ne. Mislim da su Pavlovljevi refleksi koji sa realnostima nemaju veze. Takva vrsta dezintegracije koje se Srbija plaši na početku 21. veka nije realnost, za to nema danas klime, ni kritične mase volje. Ja ne vidim to. Ne vidim to ni kao realnu opasnost, ni kao minimalnu opasnost.

Mislite da u dogledno vreme u Srbiji neće biti novih autonomija, pored vojvođanske?

- Ja se nadam da će biti puno novih autonomija, počev od autonomije lokalnih samouprava do regionalnih autonomija. Bez toga nema napretka. Mislim da je osnovni problem srpskog društva da autonomiju danas doživljava kao dezintegracioni proces. Potpuno mi je jasno da se ovakva rečenica u Srbiji doživljava malo drugačije nego što je ja doživljavam ili izgovaram. To je pitanje unutrašnje kohezije društva i poverenja unutar društva.

Poništeno 40 odsto privatizacija

Ovo je zaista veliko iznenađenje:prema podacima koje mi je obezbedila Agencija za privatizaciju, čak 39,6 odsto svih privatizacija u Vojvodini je raskinuto. To je jako visok postotak i za Srbiju. Kako vi to tumačite da je privatizacija bila tako strašno neuspešna?

- Generalno mislim da je ona bila neuspešna, ali neuspešna ne zbog ovih brojki što se tiče privatizacionih aranžmana nego je ona bila neuspešna zbog toga što su sva ta poništenja došla mnogo kasno. Uvek su došla onda kad su te firme praktično bile iscrpljene, izraubovane i pokradene sve što se moglo pomeriti i odneti, sve je pomereno i odneto. I nakon toga je došlo praktično do poništaja tih ugovora, zapravo došlo je u veoma velikom broju slučajeva do pražnjenja tih firmi, do preseljavanja tih kupljenih potencijala u neka druga privredna društva ili neke druge interesne sfere privatizera. I kad je onda to posle toga poništeno, onda ste imali jad i bedu na jednom mestu ostavljeno. Niti je tu više bilo poslovne perspektive, niti je bilo zaposlenih, niti je bilo ničega. Takvi pokušaji su bili samo ostavljanje praznih zidova sa kojima više ne znate šta ćete da radite.

U Novom Sadu takođe postoji ogranak Agencije za privatizaciju, preko njega Vojvodina nije imala uticaja?

- Ne, ne, ne.

Danas

Autor: