You are here

Predsednik Skupštine Vojvodine i Saveza vojvođanskih Mađara objašnjava zbog čega se SVM opredelio za postizborni savez sa SNS-om, raskol u svojoj stranci i ključne probleme Vojvodine i Srbije

Tačno tri meseca pre isteka mandata poslanika u podne 22. marta, predsednik Skupštine Vojvodine Ištvan Pastor raspisao je redovne pokrajinske izbore za 24. april. U mnogome zahvaljujući njemu i njegovom Savezu vojvođanskih Mađara nije bilo ni prekomponovanja vlasti, niti vanrednih izbora.”Uspeli smo da rešavamo sva pitanja koja su u datom momentu predstavljala potencijalni razlog za prevremene izbore. Pre svega mislim na pitanje famozne deklaracije koja se pojavila na početku četvorogodišnjeg mandata. Nakon toga mislim da je ključan momenat bio vezan za odluku Ustavnog suda i obaranje dela Statuta, kao i nagađanja da li će novi statut biti napravljen u zadatim rokovima.Na moje veliko zadovoljstvo i moj ponos, ako smem tako da kažem, sve smo to prebrodili i doveli momenat do kraja, što je bitno za Skupštinu kao instituciju,ali generalno je dobro za ukupnu političku scenu Srbije”, kaže Pastor na početku razgovora za Novi magazin, odgovarajući na pitanje kako je, uprkos različitim koalicijama u Vojvodini i Srbiji, uspeo da izbegne vanredne izbore.

Savez vojvođanskih Mađara je odlučio da će na svim nivoima posle izbora ići u koaliciju sa SNS-om. Šta očekujete kao rezultat, naravno pre svega SVM-a?

Mi smo doneli odluku da na izbore idemo samostalno, ali smo spremni nakon izbora, ako i od strane SNS-a postoji takva vrsta potrebe i otvorenosti, da nastavimo saradnju koju smo pre dve godine počeli na republičkom nivou i pre nekoliko godina na lokalnim nivoima. Naše iskustvo iz te saradnje je pozitivno i nema nijednog razloga, zbog čega bi trebalo da strepimo od njenog nastavka.

Čovek manje-više sa sigurnošću može reći da će SNS biti najjača stranka s najvećim poverenjem građana. Što se tiče SVM-a, računamo, ciljamo ili bismo voleli da na republičkom nivou imamo poslanički klub, što znači najmanje pet poslanika. U ovom trenutku ne znamo broj lista, koliko će od njih preći cenzus i koliko će glasova biti potrebno za jedan mandat, ali mislim da je poslanički klub realno ostvariv. Na pokrajinskom nivou rezultat koji imamo možemo sačuvati, možda malo i ojačati, a što se tiče lokalnih nivoa tamo gde smo u značajnom procentu prisutni voleli bismo da zadržimo tu političku snagu koju smo do sada imali. Mada, biračko telo se osulo, mnogi su se preselili u Mađarsku i ne znam hoće li 24. aprila glasati ili ne. Mi ćemo sve učiniti da ih mobilišemo.

Ukoliko bi se desilo da SNS u Vojvodini ostvari slabiji rezultat nego u Republici,  a SVM bude jezičak koji će odlučiti ostaje li dosadašnja koalicija na vlasti ili se pravi nova, šta biste odlučili?

Teško mogu zamisliti takvu varijantu; ona je teoretski moguća, praktično nije. Ako se kojim slučajem dogodi, sešćemo i razgovaraćemo, ali mislim da to nije realnost. Sa druge strane, ako polazimo od pretpostavke da će na republičkom nivou odnos snaga biti takav da će Srpska napredna stranka sa svojim partnerima imati većinu, izbor između nastavka ove dvojnosti, nekomunikacije i permanentnog  političkog sukobljavanja ili ulazak u novi savez,  u principu biramo drugu mogućnost.

Predhodne četiri godine na vlasti su različite koalicije u Republici i Pokrajini. Koliko to otežava položaj Vojvodine i poslove koji se moraju obaviti?

Iskustvo govori da je ta okolnost u značajnoj meri otežala svakodnevni život, ne toliko u političkom smislu koliko u mogućnosti rešavanja životnih problema. Neprirodno je, da bez obzira na različite stranačke pripadnosti, ne postoji institucionalna komunikacija, a nije postojala naročito u poslednje dve godine. I ništa se nije moglo rešavati, sem onoga što se samo po sebi moglo rešiti.

Ista koalicija u Republici i Pokrajini, ako ništa drugo, relaksiraće odnose i uspostaviti tu komunikaciju.

DS nije imala dovoljno razumevanja za zahteve dve ključne pokrajinske stranke LSV i SVM, ali SNS je još manje naklonjen autonomiji...

Ima razlike između onoga što je na papiru kao neka vrsta izbornog programa i realnosti. Mi smo sa tom Srpskom naprednom strankom u protekle dve godine rešavali stvari koje ranije nismo mogli rešiti, na primer pitanje istorijskog pomirenja, stavljanje van snage onih famoznih upravnih odluka, dolazak premijera pre dve godine na polaganje venaca u Subotici na spomenik žrtvama iz 1944, zatim pitanje manjinskog akcionog programa. Kao koalicioni partneri uspeli smo da u zakonske projekte ugradimo niz inicijativa. Iskustvo iz prethodne dve godine govori da je suština partnerstva poštovana, bez obzira na to što smo mi manjinska, regionalna, mala stranka i zato nemam bojazni.

Ono što je potpuno sigurno jeste da ja ne mogu zamisliti vojvođanski parlament bez dve preostale autohtone vojvođanske stranke, sami ste ih pomenuli u pitanju. U kampanji svako izgovara rečenice koje smatra potrebnim, ali da bismo na ciljno orijentisan način rešavali nagomilane probleme neophodno je da LSV i SVM budu deo parlamentarne većine.  

Slede izbori, a onda ustavne promene. Na čemu ćete insistirati?

Ja odgovore mogu dati samo iz pozicije SVM, a tu nema nekih novosti, mi se već 22 godine, od nastanka, zalažemo za autonomiju. Prošle jeseni smo izneli svoje stavove, kandidovali ideju drugačije hijerarhije zakonskih propisa u Srbiji i predložili da se ključni problemi reše sistemskim, organskim zakonima koje su veće snage od običnih, pa svi drugi zakoni moraju biti usaglašeni i s njima, ne samo sa Ustavom.Takvim zakonima se moraju rešiti pitanja finansiranja i nadležnosti i onda nećemo morati da bijemo bitku oko svakog zakona kao danas kad jedan propis daje rešenja u skladu sa Ustavom, a drugi zakonski projekti to negiraju. Pravljenje reda nije značajno samo za Vojvodinu, to je osnov dugoročnijeg uređenja odnosa na nivou čitave države.

Regionalizacija je proces važan za ustavne izmene,  ali i za evropske integracije. Da li vam je bliska ideja više ravnopravnih regiona ili mislite da Vojvodina treba da ima drugačiji status od regiona u centralnoj Srbiji?

   Pitanje regionalizacije permanentno je prisutno, zatrčalo se, pa posle par koraka stalo, ali nezavisno od toga, zbog istorijske prošlosti, sadašnjeg ustavno-pravnog položaja i svog identiteta, bio bi problematično Vojvodinu posmatrati kao neki region čije institucionalno zaokruživanje tek počinjemo. Postoji i uporedna praksa,  u Italiji koja je unitarna država imate regije sa različitim stepenom autonomije i ako se bude išlo u pravcu regionalizacije taj model zaslužuje pažnju. Dakle,Vojvodina jeste jedna teritorija,  ali specifična, i ustavno-pravno se mora drugačije urediti.

Pre mesec, mesec i po imali ste potres  u stranci. Hoće li isključenje članova  iz frakcije Mađarski pokret uticati na izborne rezultate? Među njima je i gradonačelnik Subotice.           

Mislim da neće, ali ne znam šta će oni raditi, hoće li uspeti da sakupe dovoljan broj potpisa da istaknu listu na republičkom nivou. Na pokrajinskom je gotovo izvesno da će to činiti, kao i na lokalnom.

  Generalno, u odnosu na čitav proces moram da kažem ovo: stranka ima pravila ponašanja, unutar stranke postoji jedna vrsta stranačke demokratije, sedimo za stolom, razgovaramo i onda glasamo. Ko ostane u manjini mora da prihvati odluke. Svaka stranka tako funkcioniše, ne samo u Srbiji.  Za  proteklih godinu dana imali smo probleme upravo od ljudi koji bi trebalo da znaju ta pravila jer su najduže u stranačkom životu i imali su najviše benefita od toga. Oni su permanentno ostajali u manjini i ponašali se kao da se ništa nije desilo, što se moglo tolerisati dok nisu stali pred javnost i rekli da će na izbore protiv sopstvene stranke. Kao predsednik, čuvajući celinu stranke, nisam imao drugih mogućnosti sem da predložim isključenje. Stranka nije civilno društvo, nije debatni klub, to je porodica ljudi koji su se dobrovoljno učlanili i prihvataju pravila.

  Ja se ne pribojavam da će isključenje značajnije uticati  na rezultat SVM, ali moram da vam kažem da ovo nije pitanje glasova i mandata, već principijelno pitanje, ako bismo dozvolili upravljanje po tom principu uskoro ne bismo mogli upravljati ni sa čim, došli bismo u situaciju da je ono što je dozvoljeno Jupiteru, dozvoljeno i volu. Inače, nije to ništa specifično, sličnu situaciju ima i SNS u odnosu na istaknutog člana Momira Stojanovića.

   A što se tiče gradonačelnika Subotice, on je to postao zato što je SVM stao iza njega i ne može da zabija nož u leđa onima koji su ga postavili. I tačka.

Nije tačka, zarez je, zamerili su vam nepotizam i samovolju. Šta je suština nesporazuma?

   Ne znam, desetine sati zajedno sa drugim ljudima trošio sam na to da vidimo o čemu je reč i nismo došli do zaključka. Izgleda da su odgovornost i rizik politike trebalo da budu moji, kao i obezbeđivanje uslova za funkcionisanje politike, a oni da budu slobodni umetnici koji će određivati šta i kako treba da se radi. To naprosto tako ne ide, a to što se čitava priča pakovala u tobožnju brigu za slobodu medija, da primenjujem negativnu selekciju, da sam diktator, to nije ništa novo, taj sklop argumenata  primenjuje se u svakoj stranci.

  I hoću da vam kažem da ja jesam diktator, jer ono što se dogovori mora se sprovoditi; ako nije tako onda je to pevačko društvo. Ma, ni pevačko društvo jer i tamo postoji dirigent koji određuje koja se pesma peva. Zbog toga nemam grižu savesti, iako sam imao mnogo neprospavanih noći jer su to ljudi s kojima sam dugo sarađivao, s nekima sam od detinjstva prijatelj, ali biti predsednik stranke znači i povlačenje poteza zarad očuvanja celine.

 

Tesan budžet

Tri različite koalicije su bile na vlasti od Ustava i nijedna nije poštovala ustavno slovo po pitanju finansiranja i nadležnosti Vojvodine. Zašto?

 Pre svega zbog toga što u budžetu nije bilo toliko prostora da se to poštuje. Možda ovo intrigantno zvuči, ali ako bi neko želeo doslovce da primeni ustavnu odredbu iz člana 184., ako me pamćenje ne vara, u ovogodišnjem budžetu za to nema mesta. Naprosto, treba definisati šta se pod čim podrazumeva, spada li na primer invenstiranje u vojvođansko zdravstvo ili u putnu privredu direktno iz republičkog budžeta, u sedam odsto ili ne? U Vojvodini se misli da ne spada  jer to nije pokrajinska nadležnost. Ta pitanja treba urediti, u neuređenoj situaciji svako gubi, pa kad još dodate priče doprinosa vojvođanske privrede BDP-u, pa akcize, onda se stvara ambijent u kojem se  mogu vežbati politikanstvo i demagogija.

Ide li putarina na auto-putevima u budžet Pokrajine?

   Ne, i to je pitanje koje treba urediti, ili šta će biti sa akcizama na gorivo koje se ubiraju u Vojvodini? Ni prihodna ni rashodna strana nisu uređene; u vreme vlade gospodina Cvetkovića to je, kako je rečeno, jedokratno peglano tako što su plate prosvetnih radnika puštene preko vojvođanskog budžeta. Ta jednokratnost postala je konstanta i te plate se uračunavaju u sedam odsto, a kada to izvučete jer ne treba da bude tamo, situacija je još gora.

Milioni iz Mađarske i desnica

 

 Poslednjih meseci se govori o 160 miliona evra koje je obezbedila vlada Mađarske. Kako će biti raspoređeni, hoće li mađari u Srbiji imati prednost?

Novac će biti distribuiran na dva načina: preko bankarske linije koja se sada zaokružuje u skladu sa pravilima NBS i preko određene fondacije koja je ubeležena prema pravilima Republike Srbije, putem javnih konkursa koji su već u toku. Od toga će čitava  Srbija imati koristi, ako ne drugačije, kroz porez. Veoma me raduje što se prašina slegla posle spekulacija da će samo Mađari imati koristi. Veoma sam srećan zbog toga, jer da se to desilo u Rumuniji siguran sam da ne bilo tako.

Nezaobilazno pitanje je jačanje desnice  u Mađarskoj. Kako se to odražava na SVM koji je umerena desnica ili desni centar, otežava li saradnju?

  Ne, ja Fides ne doživljam kao desničarsku stranku; ona je nacionalno obojena,ali ako nas svrstavate u sredinu, onda je i Fides tu. Na evropskoj sceni mi smo deo narodnjačkog bloka, kojem stremi i SNS. U Mađarskoj postoji izrazito desna stranka Jobik kao opoziciona, u jednom momentu su jačali, ali došlo je do pada popularnosti i podrška njima je na desetak odsto. Inače, u Evropi su poslednjih meseci okolnosti takve da desnica jača, dolazi do izražaja ksenofobija. To pokazuju i izbori u tri nemačke pokrajine.

Zbog čega se u zemljama bivšeg socijalizma prema migrantima postavlja gard, da ne kažem zid, iako su građani tih zemalja pre rušenja berlinskog zida masovno emigrirali na zapad?

  Evropa se našla u poziciji potpune nespremnosti za migrantsku krizu i svaka država pokušava da traži partnere, cilj višegradske četvorke je da utiče na odluke EU. Pristup Mađarske ne znači da je ona manje slobodarska nego što je bila pre 25 godina, već je preduzela mere na koje je obavezuje EU – zaštitu šengenskih granica. Pomalo je nesrećno povlačiti paralelu sa Berlinskim zidom, jer su potpuno drugačije okolnosti u pitanju.

A manjak solidarnosti, za razliku od Srbije?

  Srbija je pokazala veliku dozu razumevanja, ali nije solidarnost ono što je pravashodno, već prema kome se iskazuje. Normalna je prema izbeglicama, ljudima koji beže pred ratom, ali ovo s čim se suočavamo je migranstka kriza iz ekonomskih razloga i u toj situaciji svako mora voditi računa koliki teret kao društvo ili država može da iznese.

Kako biste ocenili međunacionalne odnose u Vojvodini i položaj nacionalne manjine koju predstavljate?

  Mislim da su ti odnosi mnogo bolji nego što su bili pre nekoliko godina. Nema konflikata kojih je pre izvesnog vremena štampa bila prepuna. Ako govorimo o Mađarima, tome je značajnoj meri doprineo odnos dve države, Srbije i Mađarske, koji može da posluži kao primer u regionu.

 

Paori i zemlja

Još jedno pitanje vrlo aktuelno – korišćenje poljoprivrednog zemljišta. Ovih dana imamo i težak incident, što je jedino stiglo do medija u Beogradu od čitavog protesta paora. Gde je ključni problem?

  Pre 2000. godine više od 70 odsto poljoprivrednog obradivog zemljišta bilo je u privatnim rukama, danas je 80 odsto, a ono o čemu razgovaramo je zemljište u državnoj svojini. Deceniju i po o tom se zemljištu vodi neka vrsta političke bitke ili, ako hoćete, poljoprivredne bitke. To nije samo naša specifičnost, i u okolnim zemjljama državno zemljište je stalna meta političkog nadmudrivanja, govori se o najboljem rešenju, da li preferirati velika gazdinstva ili mala, da li je otvaranje i slobodna trka pravo rešenje. Uvek su to pitanja u čiji se već prvi korak uključuje politika jer je to zgodan prostor za političko delovanje, uvek se nađe saveznik u seljaku i uvek se može prikazati briga neke političke opcije za seljaka.

  Nisam poljoprivredni stručnjak, ali ponešto znam i mislim da je jedan od najvećih  problema srpskog agrara i vojvođanskog, ako hoćete, to što su nestali integratori, krupni igrači koji dugoročno mogu biti sigurnost.

Govorite  o vezi s proizvodnjom i plasmanom?

 Da, u suštini su paori, veliki i mali, izloženi nakupcima, prekupcima, onima koji na kraju čitavog lanca uzimaju kajmak. Mislim da smo kao država kroz privatizacioni proces napravili stratešku grešku, ja sam u nekim momentima zagovarao ideju da neka od tih velikih gazdinstava, kombinata, ostanu trajno u državnom vlasništvu jer efikasnost u funkcionisanju privrednog subjekta nije prevashodno vezana za oblik svojine nego za upravljanje, menadžment. Mogli smo PIK Bečej, Zobnaticu, Kombinat u Vajskoj i niz drugih držati u državnoj svojini, upravljati njima da bismo sačuvali integratore. Nažalost, taj voz je prošao i ne može se čovek ukrcati u njega.

  Novi Zakon o zemljištu usvojen decembra prošle godine da je prioritet stočarima i to je dobro, bar na prvi pogled – videćemo kako će u praksi funkcionisati – zbog toga što se smanjuje mogućnost zloupotreba kakve smo imali, recimo sa podzakupom. I mislim da je ključno da se agrarna proizvodnja gura ka maksimiziranju vrednosti koja se kroz agrar proizvodi. Dobro je iz tog ugla da se ne prodaje kukuruz nego hrani svinja, da se ona prerađuje i tako ide na tržište.

  I još jednu stvar želim da kažem: ja sam razgovarao s ljudima koji su bili zainteresovani za kupovinu PIK Bečej. Kada je pre nekoliko meseci prodavan iz stečaja Bečej je imao 5.000 hektara sopstvenog zemljišta, ali ako unutar kombinata imate farmu sa 10.000 krava, onda morate imate najmanje 10.000  hektara. Potencijalni kupci su pitali ima li garancija da iz državnog zemljišta dugoročno zakupe dodatnih nekoliko hiljada hektara. Takva vrsta garancija se nije mogla dati, odustali su  i PIK Bečej su kupili oni koji su imali zemlju na drugim mestima. Sada vidimo da se ljudi otpuštaju i da verovatno ništa neće biti od uspeha Bečeja.

Autor: 
Jelka Jovanović, Novi Magazin