You are here

Cilj poslednjih ratova, onih u kojima Srbija nije učestvovala, bila je eksproprijacija bivše socijalističke imovine. Bila je to tranzicija bivše opštedruštvene imovine i to danas vidimo - kaže u razgovoru za “Blic” Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju.

Govori s puno strasti i gorčine, ali ima snage da izbegne pesimizam - uverena je da još ima voljnih da nešto počnu da menjaju, a uslov za to je i obračun s prošlošću i sagledavanje sadašnjosti.

Ko je pobedio u tom ratu?

- Nova klasa koja je iz njega izašla. I to je u korenu svih rasprava - i Miškovića i svih drugih. A budući da Srbija nikada nije bila u ratu, niko ga nije proglasio i nije okončao. A verovala sam da će to biti učinjeno 5. oktobra i to kao prva rečenica: “Rat je završen”.

Šta se desilo 5. oktobra?
- Kad je milion ljudi na ulici - to je suvereni narod, i po tome je bilo legitimiteta za takvu promenu. A to se nije desilo zato što je već bilo isuviše interesa.

Gde smo zakazali?
- U neproglašavanju diskontinuiteta s prethodnim periodom. Da je toga bilo, možda bi ovi sporazumi ranije biti postignuti. Sada, kako se presložila politička scena, na čelu imamo ljude koji su saučesnici i kreatori ove istorije. Oni sada potpisuju sporazum. Dobro je da je potpisan taj sporazum, ali da li bi nam uopšte bio potreban da nismo 1999. radili to što smo radili.

Ko je odgovoran za to?
- Odgovorne su već dvadeset godina i partije koje su, modifikovane, potpisale sporazum i njihovi lideri. Setimo se šta su i gde su bili devedesetih, ali im je, između ostalog i zbog odgovornosti, sada potvrđena važnost i u međunarodnom okviru.

Kako vidite briselski sporazum?

- Bilo bi dobro da je to politički proces, a ne da se zaravna stvar, pa da se kaže: “Ništa to sada nije, odsad je ovako”. Dramatično je to što stalno govore o evrointegracijama i to na način da ”moraju” nešto da učine. Evropa nije datum. To je istorijski proces u kojem smo videli i da svaki nacionalizam vodi u kolonijalizam - ni prvi ni poslednji put. A u onih sedam tačaka Nemačke piše i da valja promeniti matricu mišljenja. Pa i 1945. gubitnicima je rečeno: “Sad ćete da se promenite”. Imali smo iznutra ucenu nacionalizmom, sada imamo iznutra ucenu evropejstvom.

Vidite li EU u ulozi “kolonizatora”?

- Stvar je u tome da li se postavljamo kao kolonijalna žrtva, da li činimo ono što moramo ili ono što hoćemo. Ljudi se deaktiviraju time što im se kaže “mi to moramo”, a ne “mi hoćemo” i zašto. Ne šta dobijamo, nego u čemu učestvujemo ili ne. Uvek su tako vođeni ti procesi. Ratko Mladić je predstavljan kao heroj, pa je onda bio problem uhapsiti ga... Je li neko rekao da mi s Albancima treba da živimo jer je to korisnije i bolje. Ne! Uvek: “Mi moramo”. Jezik nije promenjen.

A jesu li se oni promenili?

- Reći da čovek ne može da se menja je glupost, ali sve postaje upitno kad se očigledno ispostavi kratkoročni interes. Postoji razlika izmedu državnosti i trgovine. Ništa nije crno-belo.

Da li bi bilo drugačije da je bilo lustracije?

- Ne samo lustracije, nego tranzicione pravde, sećanja, kulturne orijentacije koja razvija memoriju, televizijskih programa... Evo kako se sada pravi društvena atmosfera. To je pravljenje obrta u društvenom životu, a njegove elite imaju moć da to urade sa građanima. Nama je bila potrebna drugačija propaganda.

Šta tu možemo da uradimo?

- O tome treba da govorimo, pišemo, da radimo na tome. Mi smo zemlja s velikim brojem nezaposlenih, penzionera... Otuda se i EU postavlja kao rešenje tih problema. A brzo ćemo uočiti da se to automatski ne može rešavati.

Kako vidite to što se Srbija na neki način odriče antifašizma?

- Srbija to ne poštuje jer nova država mora da se legitimiše u odnosu na Jugoslaviju, zato mnogi smatraju da je Jugoslavija bila tamnica srpskog naroda. Tako je počeo srpski nacionalizam.

Kako smo dozvolili da prevagnu ti nacionalizmi?

- Naša greška je što nismo otišli u šumu devedesete kao što su uradili oni ljudi 1941. A zna se ko je u Drugom svetskom ratu pobedio. Ne “prisvojio pobedu”, kako neki kažu, pobedio je civilni pokret otpora - Srbi, Hrvati, Muslimani, Slovenci... ta ideja, pokret koji je ujedinio te narode. Oni su pobedili, samo što mi nismo pobednici. Pobednik čita pobedu, a mi se sad ne osećamo kao pobednici.

Gde su naše šanse?

- U tome što deca pitaju. Morao si da preradiš ceo obrazovni sistem da bi mogao da uradiš ono čega smo svedoci. Ništa nije slučajno - obrazovna politika, udžbenici, šta Crkva radi ovih godina, kakve su se generacije pojavile devedesetih, čega se ljudi zapravo sećaju. Ali postoje unuci.

Jesu li promene moguće?

- Jesu. Postojanje tajne i ćutnje o tome šta su uzroci i posledice, zapravo ljude demorališe. Mnogi će reći: šta ja mogu, zašto bih ja, ja sam samo jedan pojedinac, šta da uradim, ja samo radim svoj posao... Za promenu je potrebna inicijativa, kreativnost, samoorganizacija, predlog, nove ideje... Zato mislim da je važno razmišljati kako u ljudima potaknuti nadu, ambiciju... To ne može da prođe unutar jednog partijskog sistema, u lancu poslušnosti. Jer kreacija ne počiva na poslušnosti, već počiva na samoartikulaciji.

Trenutno je, čini se, jedina institucija prvog potpredsednika Vlade.

- Zanimljivo je kako možeš da čitaš kada je neko vicepremijer, kada je prvi potpredsednik Vlade i kako ta titula i moć rastu. Nemojte da se upitamo za dve godine šta vidimo, u šta to ide. To smo već videli, videli smo Miloševića na Gazimestanu. Jedino što je različito je što je pre dvadesetak godina bilo resursa dve Jugoslavije.

Zvučite prilično crno.
- Ne. Ima i te kako perspektive u tome da sve to vidimo. U tom suočenju, u tome da shvatimo kako da se organizujemo, kako građani da se organizuju, šta ljudi da rade. Ovo što govorim nije kategorija optimizam ili ne. Samo suočenje s onim što jeste i neproizvodnja novih mitova i novog čuda koja vodi autoritarnosti.

Vidite li neke političke artikulacije te snage?
- Ima ih u nizu pojedinaca i u novim udruživanjima ljudi. To što to ne vidimo, ne znači da toga nema.

Hapšenje Miškovića i kozmetika...

Je li priča s Miškovićem samo kozmetika?
- Ne. To je jedan čin: ali u ime toga čina ne možeš da suspregneš sve ostale društvene procese. Da kažeš: ja sam potpisao sporazum s Kosovom ili uhapsio Miškovića, videćemo s tim univerzitetom šta će biti jednog dana. Konačno, nije pitanje Miškovića Mišković, već odnos države prema tome.
A šta s onima koji su to omogućili Miškoviću?
- Ne znam da li ćemo ići u to, ali kad počne da se odmotava, pitanje je koliko će DB i ostale institucije dozvoliti da se ide daleko u tome.

Naknadna pamet i Amfilohije...

Kako vidite ispad vladika na mitingu za Kosovo?
- Teško se nešto uviđa dok se ne izrodi u čudo. I sada ćemo imati skupove o odnosu države i Crkve. Godinama se daje novac, zapošljavaju veroučitelji i kada dođe do incidenta, onda se čudimo. I posle čitamo, naknadno, “slučaj” Amfilohija. Hoćemo li da vidimo koja je uloga te organizacije? Je li to bila mirotvorna? Pa nije. Ili će posle da kažu da nisu znali. Hoćemo li znati ko je odgovoran. A odgovorno je to što je u vreme Koštunice kultura premeštena u duhovnost i tada si na svakom otvaranju ili predstavi mogao da slušaš da je to naša duhovnost. Kakva duhovnost? To je pozorište!

Autor: 
Blic, Nataša Bogović