You are here

Svečani govor Ištvana Pastora, predsednika Saveza vojvođanskih Mađara

Poštovani slavljenici!

U svečanoj odeći, malo pogođeni uzvišenošću trenutka danas smo se skupili   da bi  se prisetili martovskih mladih revolucionara, na revoluciju i borbu za slobodu, na uspon i na razočaranje, na pobede i poraze, na nadu i gubitak, na čudo i ponovni početak, na nacionalno buđenje. Naša istorija se oplemenila kao istorija koja nikad ne bledi, koja probija zamišljeni svod neba, koja ostavlja neizbrisiv trag, ostavljajući meteorske trenutke koje slavimo.
 
Ali smo zajedno i zato, da iz našeg sastanka, prisećanja i slavlja uzmemo snagu, da ojačamo dobro uočljiv osećaj nade. Nadu, koja je osnovana. Zato je osnovana, jer se temelji na vrednostima, na evropskim, građanskim, hrišćanskim vizijama vrednosti, i na njihovom ostvarenju, oslanja se na rad koji vodi ostvarenju, na odlučnost, odvažnost, na snošenje rizika.

U ovih nekoliko dana koji su iza i ispred nas, prisećali smo se u više od 40 vojvođanskih naselja na godišnjicu  revolucije iz 1848.g. - na 164. godišnjicu svetog 15. marta.

Poštovani slavljenici!

Na više od 40 mesta.

Na već uobičajenim lokacijama, ali i na mnogo novih. Za godinu dana se broj mesta na kojima se slavi i priseća povećao za blizu deset novih. Spontano, iz unutrašnjeg poriva meštana. Ili bolje rečeno, iz zračenja zajedničkog napora, od nabujale odvažnosti koja je neosporno zajednička, uzimajući snage iz nje, od onoga što smo u zadnjim godinama činili u cilju našeg jačanja, uspona, obnove, umnožavanja.

Često, ili skoro uvek u susret brojčanoj nadmoći, često, - ali uvek, ako je došlo do velikog udarca i veoma je bolelo – u takoreći našima izazivajući prezir, nerazumevanje, žigosanje, nevericu, odmahivanje, zaziranje.

Ali pitam vas, ako ne bi postupali tako, ako ne bi koračali našim putem, ponekad protiv drugih, da li bi bilo u proteklih nekoliko godina blizu deset novih lokacija, da li bi bio postavljen spomenik Petefiju u prirodnoj veličini u Bečeju, da li bi bilo toliko mnogo uzvišenih trenutaka, pogleda koji zrače nadu, mnogo jakih stisaka ruku koji sve govore?

Ne! Znamo, da ne bi bilo! Nastali su od nas. Od toga, da rešavamo naše probleme. Zato je zajedničko slavlje puno radosti. Možemo verovati ,da smo dostojni, da veličamo velika dela i odvažnost heroja. Ne, ni slučajno se ne možemo porediti sa njima. Danas se sve izmenilo, postalo je drugačije, neuporedivo je. Ali smelo mogu izjaviti, da se životne situacije ciklično ponavljaju, mnogo elemenata tadašnjeg se može naći i u našoj svakodnevnici. I odgovori na tadašnja pitanja i danas su moderni, važeći, čine se aktuelnim. I takvi i jesu.

Poštovani slavljenici!

Poznavajući istorijske činjenice, uopštavajući iz njih, iz perspektive preko sto pedeset godina, kako se može odavde iz Vojvodine, iz manjinske pozicije formulisati sama situacija i odgovori na njih?

Nas pripadnike nacije obuzima onaj nemir, nas,  koje iz godine  u godine, u svečanoj odeći, naše duše prožima i nada i usmerava nas ka zajedničkom krovu prisećanja i slave, da znamo odgovoriti na pitanje tako, da prvenstveno sebi, ali i drugima damo odgovor koji daje snagu, pokazuje prema napred, ambiciozan je, ali je realan i istinit, može se prihvatiti kao oslonac i da bude upotrebljiv. I danas nas obuzima ta napetost.

Može se uzeti da je uobražena malopređašnja izjava ? Zavisi od čoveka ! Onome kome se čini uobraženo, neka se ne bavi javnim životom, barem ne kao neko ko se prikazuje kao Vojvođanski Mađar koji želi da gradi i unapređuje našu zajednicu. Za nas ova izjava nije uobražena. Više je obavezna, jedan pojavni oblik,  jer za nas davanje odgovora nije samo posledica odgovornosti koja je data i primljena na sebe davno, a koja ima za potporu poverenje.
 
Poštovani slavljenici!

Definišući odgovor, prihvatajući opasnost da će eventualno biti onih koji će smatrati da u njemu ima motiva aktuelne politike, tvrdim, da je u centru razmišljanja martovskih mladih revolucionara bila Mađarska, domovina, kao jedan normalan, životan prostor i sfera, jedna slobodna država, gde građanin u sigurnosti i u slobodi ostvaruje sebe, gde su građani jednaki, odnose se prema sebi, prema drugima i prema društvu sa odgovornošću. Jedna takva Domovina, koja nije samo u geografskom, nego u u smislu sistema vrednosti deo razvijene, prosvetljene, moderne, hrišćanske Evrope, deo jedinstvenog evropskog duhovnog prostora. I Evropa doživljava Mađarsku na taj način, hoće da joj pripada, da je obogaćuje svojim osobinama.

To je jedna takva vizija budućnosti, koja je nadživela Revoluciju I Borbu za slobodu, nije pala kod Šegešvara, nije položila oružje kod Vilagoša, nije mogla da joj se izrekne smrtna kazna u Aradu. Nadživela je sve. U proteklih sto pedeset godina kao gejzir, kao vrelo je buknula uvek nanovo na površinu, zauzimajući životni prostor, usput se ponovo definišući i ponovo vrednujući. Verujem, da ova slika budućnosti u političkom smislu čini eliksir očuvanja nacije i njenog održanja.

Poštovani slavljenici!

Naš život je toliko postao   ubrzan i prepun zadacima i odmeravanjima, da u zadnjim godinama svaki naš praznik – 15. Marta, ali često i naši ostalih nacionalni praznici, dobijaju specifičnu sadržinu zbog strepnji i nadanja nad našim bitkama, sudbinama. Često je služio za aktuelni cilj sloge, našeg zajedništva, savladanja izazova.

I sada je to tako.

Poštovani slavljenici!

Opšte je poznato, da su 6. maja opšti izbori. Republički, pokrajinski parlamentarni i izbori u lokalnim samoupravama. Pripremili smo se.

Danas, na nacionalni praznik, ovde i sada počinjemo sa našom izbornom kampanjom!

Za nas, ova nastupajuća, sada započeta kampanja nije mučan napor, da bi stigli do glasača, da bi ih ubedili, da glasaju na nas. Mi kontinuirano negujemo sa njima kontakt, polagajući račune o našem radu i overavajući poverenje. Za Savez Vojvođanskih Mađara kampanja je mogućnost za nove radosne susrete. Mogućnost da se zajedno ponovo prisećamo velikih bitaka u protekle četiri godine. Na uspone i padove, na ostvarene zamisli i na neuspele pokušaje, koje moramo ponovo pokušati, čim se ukaže prilika, na potpune uspehe i prihvaćene kompromise, na kojima moramo dalje raditi. Na našu istrajnost, na našu principijelnost koja osigurava našu verodostojnost, sa kojima se borimo za naš ugled. Teme koje su se sačuvale u našim sećanjima su brojne. Bilo ih je toliko, da se pređašnje već verovatno zaboravljaju zbog svežine novih bitaka.

Samo nekoliko, ali možda najznačajnije!

Reforma pravosudnog sistema, sudbina prihoda iz privatizacije NIS-a, problem budžetskih zakona, svagdašnjih sedam procenata, iscrpljujuće, ponavljajuće borbe tri sedmine, stalna cenjkanja i dobijena, ali odlepršajuća obećanja, pitanje Vojvođanskog statuta i zakona o nadležnosti, isprepletenost izvora sredstava i nadležnosti, javna svojina, pitanje železnice, drumova i mreže kanala. Kontinuirano relativiziranje uočljivo na strani naših partnera, pa zatim njihvo suočavanje s tim da bez nas nema parlamentarne većine.  Čuđenje, što ne želimo ništa više, samo pridržavanje dogovorenog. Pitanje Nacionalnih saveta, prihvaćena borba za glasački spisak, stvaranje Mađarske Koalicije, tročetvrtinski izborni rezultat, uzimanje u posed nadležnosti, siktanje i režanje koje sa time izazivamo. Povraćaj imovine i rehabilitacija, za sve iznenađujuća ponovna pojava ideje kolektivne krivice. Bolno, do kostiju parajuće pitanje Subotice i Sente, napor da se ustane iz te pozicije. Ali i puno završenih investicija. Putevi, ulice, trotoari, vodovod i kanalizacija, škole, domovi zdravlja, crkve, pozorišta, domovi, industrijski parkovi. Zamisao koja služi gradnji zajednice koja je generisana sa naše strane, u vrednosti od preko 100 miliona evra. I učinak naših samouprava, koji su morali ostvariti I pored kontinuiranog nedostatka sredstava da bi komunalni sistem i sistem lokalne samouprave mogao da funkcioniše, da se razvije.

Gde bi bili, ako bi dobili sav novac koji nam pripada, ako nas Beograd ne bi stalno pljačkao. I gde bi bili, ako bi haške krivce ranije hapsili – svi sumnjamo da su znali gde se nalaze, - suočavanje sa kosovskim pitanjem bi bilo hrabrije i iskrenije, ako ne bi trajalo skoro dvanaest godina pribavljanje statusa kandidata (računajući od pada Miloševića), i ako ne bi trajalo skoro devet godina pribavljanje bezviznog režima. Gde bi bili sada, ako bi privlačili kapital umesto da ga plašimo, ako bi mogli selektirati one koji su privatizovali, ako se privatizacija ne bi zasnivala na varanju, što ima za posledicu   kraj krah privrede, socijalno nemoguću situaciju. Ako se vođenje agrarne politike ne bi   zasnivalo na laži, na nemogućnosti planiranja, na nesigurnosti.

Poštovani slavljenici!

U kampanji koja je pred nama, u trenucima susreta želimo da se osvrnemo na ove stvari. Ne zato, što ne bi imali zamisli o sutrašnjici. Naravno da imamo. Upravo zato, jer imamo. Moramo se vratiti na pomenuto, da bi mogli da svedemo račune o našem radu, o učinku, o istupanju,  o rezultatima I neuspesima. ali I da usmerimo svetlo na učinak i rezultat drugih, na njihove propuste, ne u cilju preturanja po prošlosti, nego sa namerom jasnog uvida.

Za Vojvodinu – u normalnoj Srbiji!

Ovo je naš izborni slogan. Mnogi će se trgnuti, smatraće ga malo preteranim, iritantnim. Ovaj slogan će da im bode oči, normalno, kao da bi tvrdili da nije normalno, reći će zabrinuto. Zašto? Zar je normalno? Nije. Vidimo da nije. Za nas nije u dovoljnoj meri.

Ovo kao i nacrt našeg izbornog programa smo u proteklim nedeljama dogovarali sa više stotina predsednika udruženja građana, sa intelektualcima, sa predstavnicima naših istorijskih crkava, sa biskupima. Ovi razgovori su bili jako korisni. Imali smo više od petsto partnera u razgovorima, koji su posvećeni zajednici, zahvaljujući konsultacijama bogatiji smo sa novim aspektima i detaljima. Zapamtili smo ih, ugradićemo. Naši stari partnerski odnosi su ojačani i osveženi novim, aktuelnim sadržajima. Nanovo smo izrekli, svima nam je interes, da  zajednica putem SVM ima jakog političkog predstavnika, jer je to jedini način, da na polju parlamentarne demokratije, sa legitimnim sredstvima partijske politike, stalno ciljajući potpuno ostvarenje interesa, naša pitanja rešavamo ostvarujući najviše moguće.

Za Vojvodinu – u normalnoj Srbiji!

Sa aspeka naše politike i dalje je primarna Vojvodina, vojvođanski životni prostor. Ali zašto bi to trebali objašnjavati ? Ovde živimo, prvenstveno smo zainteresovani za procvat ovog životnog prostora. Između ostalog zato deklarišemo sebe ne samo kao manjinsku i mađarsku, nego i kao mađarsku regionalnu partiju. I ne samo da deklarišemo, našim ponašanjem i dokazujemo da jesmo. Ali valjda je i to jasno, da nema ostvarenja zajednice, ostvarenja regionalnog, i pomaka napred, aki se Srbija ne formira, ako se ne vrši normalizacija. Granice uspeha naših napora koji služe regionalnim interesima ne određujemo mi, nego otvorenost celine Srbije, stepen one namere, u kojoj je Srbija spremna daiskorači napred, pobeđujući makar i samog sebe. Zato, kada želimo ostvariti regionalne interese, moramo da se upletemo i u rešavanje državnih pitanja. Otkud uzimamo sebi pravo i hrabrost, da se kao manjinska, regionalna partija  izjašnjavamo u vezi državnih pitanja? Otud, što smo platili suviše veliku cenu za promašaje proteklih decenija, i što nemamo rezervni život, i u onome u kojem živimo nema zaliha vremena za čekanje i tapkanje u mestu.

Moramo iskoračiti! Zajedno! Naše je pravo i odgovornost, bez obzira koliko smo mali da izreknemo,   kako i u kojem pravcu treba da idemo po našem mišljenju. O tome govori naš izborni program.  O investicijama koje stvaraju radna mesta, o uslovima života dostojnih čoveka, o održivom sistemu socijalnog osiguranja, o evroatlantskim integracijama kao o jedinom prihvatljivom prioritetu spoljne politike, o suočavanju sa kosovskom stvarnošću, o hrabrijem traženju rešenja. O ispunjenju vojvođanske autonomije, o njenom ostvarenju, o ukidanju iskorišćavanja i nipoštodavanja, o ukidanju prakse političkog ponižavanja, o neodložnosti prekida sa praksom pljačkanja stvorenih dobara i uplaćenih poreza. O skladu zadataka, nadležnsoti i izvora, o razvoju vojvođanske infrastrukture, o značajnijoj budžetskoj podršci, o politici subvencije koja se može planirati. O poboljšanju jako krhke javne bezbednosti, o ugrožavanju telesne i imovinske sigurnosti, i u vezi toga o pojedinačnoj i državnoj odgovornosti, o granici stepena brige o sebi koja se ne može prekoračiti, o efikasnom, samostalnom i nezavisnom sudstvu. I naravno, ne treba posebno ni naglasiti, o pitanju ostvarenja manjinskih  prava, o zadacima i mogućnostima ispunjenja lokalne samouprave, o pitanju ispravljanja istorijskih nepravdi.

Za Vojvodinu – u normalnoj Srbiji!

To je evropska vrednost, program koji je posvećen zastupanju vojvođanskih interesa i interesa vojvođanske mađarske zajednice. Manjinski, mađarski, regionalni i građanski. Treba ga razumeti kao politički temelj naše buduće aktivnosti, kao nastavak onoga što smo do sada zastupali. Spremamo se za ostvarenje ovog programa, za njega tražimo podršku, poverenje. Sa potpunim zastupanjem ovog programa želimo jačati uverenje koje danas vlada o nama, da smo verodostojni. Verodostojnost pak nije samo merilo političkog učinka, nego i jedina realna osnova pribavljanja i očuvanja poverenja.

Poštovani slavljenici!

Verujemo, da će izbori potvrditi našu trenutnu poziciju na svim nivoima politike scene Srbije. Želeli bi pribaviti poverenje sto hiljada glasača. Možda ne samo glasača – Mađara. Mi ostajemo i dalje manjinska, mađarska partija, ali verujemo, da zastupanje građanskih i regionalnih interesa, verodostojnost jeste konkurentna opcija i za one koje nisu Mađari, i čini nas opcijom koja se može izabrati.

Nadamo se, da zbog malopre koncipiranog programa, ali prvenstveno zbog naše politike koju smo vodili u parlamentarnom periodu koji se sad završava, sa pravom se nadamo, da ćemo imati više predstavnika u parlamentima u Beogradu I Novom Sadu, i da ćemo održati, ojačati odnosno povratiti pozicije u lokalnim samoupravama, uključujući i Suboticu i Sentu. Zbog do sada obavljenog rada, nemerljivog po svom obimu, verujem da je ovo realno, ostvarljivo, moguće.

O pitanjima nakon izbora danas je sigurno preuranjeno govoriti. Bilo bi i neozbiljno. Ali radi jasnog viđenja stvari, u cilju otklanjanja nesporazuma, u cilju predupređivanja zlonamernih, kompromitujućih kampanja, istupajući pred njih, ponovo želim da kažem, spremamo se da stvorimo parlamentarnu većinu sa onima, sa kojima smo i danas partneri. Spremamo se, da lokalne samouprave vodimo sa onima, kojima smo i danas partneri na državnom i pokrajinskom nivou I u više lokalnih samouprava. Ne spremamo se nigde, ni protiv koga ni na kakav revanšizam, ni na kakav uzvratni udarac, ni na kakav obračun. Mada bi sa ljudskog aspekta, imali razloga za to, ali našu duboku ljudsku povređenost potiskujemo. Spremamo se na konsolidaciju odnosa, na fokusiranje naših zajedničkih snaga, na rešavanje nagomilanih problema.
Ali moramo reći i to, da lično sa onima, koji su otrovali odnose, koji su bili   nosioci politike obračuna, sa njima ne možemo nikako da zamislimo saradnju. Ne sa njihovom partijom, nego lično sa njima.

Poštovani slavljenici!

Prisećamo se martovskih mladih revolucionara. Danas njih slavimo. Po hroničarima bilo ih je  dvanaestorica, kada su izašli kroz vrata Pilvax-a. krenuli su na Budim,  da oslobode Tančića. Nakon što su ga oslobodili i popeli ga na kola, krenuli su ponovo do Pešte. Dok su stigli do Akademije, pratila ih je masa od dvadeset hiljada ljudi.

Za Vojvodinu – u normalnoj Srbiji!

Neka bog blagoslovi naš narod! Neka Bog blagoslovi našu Vojvođansku Mađarsku zajednicu!

Subotica, 15. mart 2012. godine

Autor: