You are here

Sejanje straha na demokratski način

Proteklo je nešto više od tri nedelje od raspisivanja izbora. Kampanja je do nedavne izjave potpredsednice Demokratske stranke bila korektna. Jelena Trivan je pretprošle srede izjavila da će Srbija 6. maja birati između rata i mira. Prema njenim rečima pobeda vodeće opozicione stranke bi donela mobilizaciju, a uspeh demokrata bi značio sigurnost i prosperitet.

Strah je jedan od osnovnih ljudskih emocija. Ima bezbroj definicija. Prema Vikipediji strahje primarna emocija koja nastaje usled opažanja ili očekivanja stvarne ili zamišljene opasnosti, ili ozbiljne pretnje. U jednoj normalnoj zemlji sejanje straha ne može biti deo političke borbe. U civilizovanim zemljama politički protivnici nastoje da obezbede podršku za sopstveni program i rezultate. Istine radi, i negativna kampanja tj. ukazivanje na greške i propuste protivnika je deo političkog života, ali stvaranje atmosfere straha, nije. Posebno nije prihvatljivo prizivanje rata.


Oliver Dulić, nosilac liste subotičkih demokrata je objasnio da je citirana izjava zapravo jedna pogrešno shvaćena metafora i da niko ne želi stvarati strah. Teško je u ovo poverovati. Opšte je poznato da građani Srbije stalno biraju manje zlo. Ukoliko pođemo od ove pretpostavke, preuveličavanje manjeg zla može poslužiti kao itekako dobar recept. A plašenje ljudi ratom je odličan instrument za ovaj cilj.

Ukoliko ostavimo sa strane nepoštenu motivaciju koja se nalazi iza citirane izjave potpredsednice DS, i razmišljanje koje se krije iza rečenice umnogme prelazi granice korektne kampanje. Sugerisanjem izbora između belog i crnog se želi stvoriti slika, kao da će se 6. maja birati između dve opcije. U ovom trenutku imamo deset proglašenih lista za parlamentarne izbore. Bez obzira na krajnji ishod, najmanje jedna trećina građana neće izabrati naprednjake ili demokrate. Neće dakle birate između većeg i manjeg zla.

Istraživanja javnog mnjenja nam govore da će snage koje podržavaju evropske integracije pridobiti 90% poverenja građana Srbije. Prema istraživanjima, politika „i Kosovo i EU“, za koju se zalažu i demokrate i naprednjaci i socijalisti ima podršku najmanje tri četvrtine biračkog tela. Razlike se mogu uočiti samo u nijansama. I naravno u oceni uspešnosti sprovođenja ove zajedničke politike u godinama iza nas.

U svojstvu predsednika Odbora za evropske integracije Skupštine Srbije u protekle četiri godine imao sam prilike da sretnem veliki broj evropskih političara. Zvanični razgovori su vođeni o konkretnim temama. O harmonizaciji našeg zakonodavstva, o reformi pravosuđa, o saradnji sa Haškim tribunalom, o pitanju Kosova, a položaju nacionalnih manjina, o restituciji. Neizbežnu temu informalnog dela ovih sastanaka je predstavljalo nasleđe devedesetih. U početku nisam na ovo obraćao preteranu pažnju. Kasnije sam shvatio da negativna slika o Srbiji, doduše u pozadini, ali u značajnoj meri otežava evropski put Srbije. Put do promene imidža Srbije vodi preko zatvaranja poglavlja teške prošlosti, napuštanja iluzija, prihvatanja realnosti u međunarodnim odnosima i izgradnje pravne države. Izborni program i kampanja Saveza vojvođanskih Mađara polazi od ove pretpostavke. 

Sejanje straha nas vraća u devedesete. Bilo bi dobro da i političke snage, glavni aspiranti za vođenje zemlje, rade na stvaranju jedne normalne, moderne države.