You are here

Lažni „PC“ i nacionalne manjine

Ne tako davno mi je jedan dobar poznanik pričao o svojim doživljajima, kada je najzad dospeo do Budimpešte. Pre toga je kao Vojvođanski Mađar učio u Novom Sadu I Banja Luci, sada je došao do prilike da stigne u mađarsku prestonicu na jednu priredbu. Odmah sam ga upitao, šta je bilo njemu najinteresantnije.

Njegov odgovor me je malo iznenadio!

Jako mu je bilo čudno, da je sve ispisano na mađarskom jeziku (naravno ovo je rekao nakon toga, što je konstatovao da se jedva mogu naći mesta, na kojima je dozvoljeno pušenje).

I naravno, bio je u pravu, toliko smo se navikli, da ni ne primećujemo, bilo u Bačkoj Topoli, bilo u Subotici, da u prolazu vidimo samo table na sprskom.

Možda me samo onda zaintrigira, kada je nešto saopšteno na ćirilici, jer se tada setim, ako bi ovde zalutao neki stranac, i želeo bi da vrši prevođenje pomoću rečnika, moguće je, da ne bi znao odakle da počne.

Desilo se pre četiri godine, da je na ovim prostorima Boris Tadić vodio kampanju sa plakatima ispisanim na mađarskom jeziku.

Šta da kažem,  obuzima me dobar osećaj, kada se najzad sete i nas. To je mali gest i odmah dostigne prag sreće kod mađarskog čoveka,a  koji, to se mora priznati, na ovom polju je postavljen veoma nisko.

Ali tada je već kraj priče, trebalo mu je nešto, to je dobio i smatrajmo to završenim.

Ili ipak ne ?

Dragi sugrađani, ne tako davno smo imali prilike čitati, da je planirano u Subotici da se u školama uvede kao obavezno učenje mađarskog jezika I za đake na srpskoj nastavi!

Pa naravno i ja sam se nasmejao, pre izbora dobili bi u rečima i zvezde, ako bi lepo zamolili.

(sada se setih, da su nam I obećali zvezde, I to zvezde sa Evropske Unije, ali ni one ne žele da nam se spuste).

Inače se ne bih bavio ovom temom, jer je jasno vidljivo, de je to bio samo jedan uzbudljivi manevar iz kampanje, jer da je Demokratska Partija to stvarno htela, mogli bi učiniti već pre četiri godine (ili recimo, u najboljem slučaju pre tri godine).

Međutim sa uspehom sam pročitao sve komentare uz ovu temu koji su dati na srpskom jeziku: nisam doživeo veliko iznenađenje,  istina je: ko bi želeo da uči, ako ne mora, čak I ako je dovoljno (samo) da se nauči komunikacija od reči –dve koja može da posluži u radnji.

Međutim, nekoliko zanimljivosti su se zadržale u mom umu nakon čitanja velikog broja komentara. Na primer to, da je navedeno po nekima   nedvomislena mađarizacija Subotice! U dnu duše dajem im za pravo: kad bi barem naša kultura imala toliku privlačnost, da nakon kratkog učenja jezika naši srpski poznanici legnu na počinak u ponoć nakon slušanja mađarske himne, ali tako nešto postoji samo u pričama.

Ono što me je takođe dovelo do razmišljanja, je to, da nekoliko ljudi koji sebe smatraju Mađarem, protivilo se, da neko nauči  njegov jezik, odnosno smatrao je da to nije dobra ideja. Tada uvek upitam sebe, kakav oni problem imaju u stvari ?

Na kraju možemo zaključiti, da ćemo teško ubediti većinu, da prihvati kao sasvim svakodnevnu stvar upotrebu našeg jezika, ako ni mi držimo kao nešto što se podrazumeva da pored “ulaza” treba da stoji I natpis „bejárat”.

Dotle ostaje sve kako je I bilo, I kao što smo mogli čuti, još uvek preostaje engleski, kao jezik komunikacije u školama među đacima.

Nažalost I ovo je jedan put jer sam više puta čuo da Vojvođanski Mađari komuniciraju sa Srbima na engleskom. Ali valjda neće doći vreme, kada ćemo morati da upotrebljavamo engleski, ako kod prodavca novina želimo da saslušamo sveže spletke.