You are here

Bili smo u Malom Iđošu. U ovoj opštini je služba pomoći starima i samačkim domaćinstvima za primer svima. Između ostalog smo se informisali o ovoj temi, pošto taj vid pružanja pomoći najugroženijima planiramo da uvedemo i u drugim mestima. Ovu službu je u Malom Iđošu pre tri godine formirao Ženski Forum, i danas funkcionišu zahvaljujući njima. Broj korisnika je promenljiv, trenutno vode računa o oko 120 ljudi.

Od korisnika smo na primer mogli da čujemo ovakve rečenice: „Pomaže ne samo porodici i oko kuće, već i mojoj duši, Piću se kod nas smatra skoro članom porodice.” A od samog pružaoca usluga na primer ovakve: „Kako vreme prolazi, čovek se zajedno raduje, ali zajedno i plače sa njima, zajedno rešavamo probleme, pomažemo u čemu god možemo.”

Negativni prirodni priraštaj, povećan procenat starih, ekonomski problemi, siromaštvo, egzistencijalna pitanja, sve su to problemi čije rešenje se očekuje, a na koje postojeći socijalni sistem nema odgovor. Mnogi kojima bi socijalna pomoć bila potrebna, ostaju bez iste.  

U Vojvodini, šta više, u celoj Srbiji migracija predstavlja realan problem. Živimo u društvu koje stari. Stariji građani često ostaju sami, pošto su im deca ili u inostranstvu ili u ovom današnjem ludilu toliko rade da nemaju vremena za njih. Sami međutim vrlo teško izvršavaju svakodnevne obaveze porodice.

U rešavanju ovog problema može u mnogome pomoći služba za pomoć starim i samačkim domaćinstvima. Ko? Osobe koje redovno, po dogovoru posećuju korisnike, obavljaju im kupovinu, regulišu račune, podižu lekove, voze ih na preglede kod doktora, seku drva ili kose travu, obezbeđuju društvene informacije, stvaraju veze, saslušaju ih, popričaju sa njima. Osnovno je da posvetimo pažnju jedni drugima, dakle pomoć treba da bude ciljana i da zavisi od pojedinačnih potreba, ali da nudi i duševnu podršku. Konkretno, te osobe bi trebalo da rade na poboljšanju životnih uslova korisnika i na osiguranju pristupa osnovnim uslugama. Služba za pomoć na periferijama gradova pored spomenutih usluga želi da pripomogne normalnom funkcionisanju onih porodica koje žive na periferijama opština i gradova, da se ne bi raspale. U tom cilju bi na primer nudili pravnu pomoć, radili na poboljšanju radnih navika sa onom školskom decom koja se muče sa problemima u učenju, organizovali bi kreativne programe za ispunjavanje slobodnog vremena, jačali bi osećaj pripadnosti zajednici.

Tokom obilaska terena se u meni pojačalo ubeđenje da postoji velika potreba za ovom vrstom inicijative, pošto smo svi svedoci da se sve teže preživljava, i da su mnogi primorani da odu u inostranstvo. Mi bi voleli kada bi ostali kod kuće, šta više, kada bi se oni koji su u proteklom periodu otišli, uskoro vratili kući. Nemoguće je samostalno rešiti socijalne probleme, ali SVM predlaže delimična rešenja. Jedno od tih rešenja je npr. služba za pomoć starim i samačkim domaćinstvima.

Nije novina da vojvođanskim Mađarima nije strano pružanje pomoći, naime veliki broj verskih i nevladinih organizacija nudi pomoć, vodi dobrovoljne organizacije. Naš plan je da u saradnji sa tim organizacijama u narednih godinu dana uspostavimo službu za pomoć starim osobama, samačkim domaćinstvima i socijalno ugroženim porodicama koja žive na selu, salašima i periferijama gradova.  

Ovo nije samo predizborno obećanje, već će se zasigurno ostvariti u godini pred nama, šta više, tamo gde već postoji (npr. Kanjiža, Horgoš, Mali Iđoš) bi voleli da je pojačamo, da pomognemo. Sa ovim bi mogli da pomognemo i malim mestima, naročito starim ljudima, ali i onima, koji se zbog posla ili studiranja privremeno nalaze u inostranstvu, a roditelji su im kod kuće. Za njih bi deo pograma SVM-a koji se odnosi na socijalna pitanja, značilo privremeno rešenje. Jasno je da je problem realan i smatramo da moramo da se bavimo istim.

Služba za pomoć starim osobama, samačkim domaćinstvima i socijalno ugroženim porodicama koja žive na selu i salašima bi za početak u Vojvodini funkcionisala sa osam podcentara. U njima bi radili timovi od četvoro uz vođstvo stručnjaka za socijalna pitanja. Njihov zadatak bi bio da na dnevnom nivou održavaju kontakt sa starim ljudima i pružaju im pomoć u njihovim potrebama. Služba za pomoć na periferijama gradova i opština bi za početak započela sa radom u Subotici, Kanjiži, Senti, Bačkoj Topoli, Bečeju i Temerinu.

U periodu pred nama ćemo uvesti ovaj sistem pružanja pomoći najpre zahvaljujući inostranim donacijama, putem fondova Evropske unije i sredstvima iz budžeta lokalnih samouprava. Vremenom ćemo moći da ga proširimo i prilagodimo potrebama. Voleli bismo da svako ko ima potrebe za ovom vrstom usluga, ima svog Pićuja, Šanjija ili Mariku, o kome bi pričao sa suzom u očima i ko bi ga vratio u život, šta više, ko bi mogao da mu izmami osmeh.