You are here

Dugo nisam pisala blog. No, u poslednje vreme su se na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije našli vrlo zanimljivi predlozi za izmene zakona, pa sam odlučila da ovde pišem o njima na malo drugačiji način.

Krenula bih od izmena i dopuna Zakona o radu, koji poboljšava položaj trudnica i mladih majki. Mislim da su do sada već svi dobro obavešteni da se izmene, koje su glasovima svih narodnih poslanika usvojene pre mesec dana, odnose na opštu zaštitu od otkaza ugovora o radu onih trudnica koje su zasnovale radni odnos na određeno vreme.

To se odnosi na zabranu davanja otkaza radnicama kako za vreme trudnoće tako i za vreme porodiljskog odsustva, kao i na pravo na pauzu za dojenje ili skraćenje radnog vremena u trajanju od 90 minuta u slučajevima povratka na posao pre isteka porodiljskog odsustva od godinu dana ukoliko njihovo radno vreme traje duže od šest sati.

Posle vrlo zanimljive, ali i pomalo demagoške skupštinske rasprave moram da naglasim da je loše što se pitanje trudnica politizuje, odnosno što svako želi da iz ovog ubere jeftine političke poene. Ne mislim samo na raspravu od pre mesec dana, već i na amandman jedne  poslaničke grupe podnete krajem prošle godine na predlog budžeta. Novine su nedeljama brujale o tome. Jedan dnevni list je detaljno pisao o tome, ispitavši predstavnike skoro svih parlamentarnih stranaka. Skoro svih, jer nas tada nisu ni pitali.

Svi su tad na sva usta govorili o tome kako je to važan i dobar amandman, a bilo je jasno da u redovima parlamentarne većine neće biti adekvatne podrške za njega, da neće biti izglasan. I tako je i bilo. Osim predstavnika poslaničke grupe iz koje je gospođa koja je predložila amandman i predstavnika opozicije, niko nije podržao amandman.

I to sada, kada prvi put imamo 30%, tačnije osamdesetak žena u ovom parlamentu. Zašto je to bitno­? Da smo sve mi ili bolje da kažem, sve one glasale za ovaj amandman, on bi imao velike šanse.

Želela bih da citiram ekspoze gospodina premijera Ivice Dačića: „U Srbiji se svake godine rodi 40.000 beba manje nego što je broj umrlih. Ako se ovakav trend nastavi, za dva do tri veka najdalje Srbija će ostati prazna. Sami neumoljivo idemo ka samouništenju. Poslednji je čas da se ovaj trend zaustavi. Zato će Vlada hitno izaći, ne sa strategijom, nego sa konkretnim merama za zaustavljanje biološkog nestanka.“

Nažalost, nisu sve žene te sreće da imaju zdravu trudnoću koju mogu da iznesu do kraja, već mnoge moraju da budu na bolovanju zbog održavanja trudnoće. Takođe nažalost ne mogu svi parovi u Srbiji da planiraju porodicu prirodno, već se svaki sedmi ili osmi par suočava sa problemima sa sterilitetom.

Ni proces vantelesne oplodnje nije jednostavan u našoj zemlji. Većina ispitivanja, koje se rade pre same procedure, a neophodne su za nju, mora da se radi privatno, a i kada par konačno uđe u proces, na sam postupak čekaju više meseci.

Bez obzira što svi pričaju o ravnomernom regionalnom razvoju, u našoj zemlji nije svejedno da li trudnica ili mladi bračni par koji planira porodicu živi u Jagodini, Beogradu ili u nekom drugom gradu. Ovi gradovi naime iz svojih budžeta isplaćuju preostalih 35% plate trudnica koje su na održavanju trudnoće.

Mi smatramo da ovo pitanje treba da se reši na nacionalnom nivou, kao što je to bilo predloženo u gore spomenutom amandmanu, odbijenom od strane Ministarstva finansija zbog nedostatka novca. Za sada međutim, imamo samo obećanje (nadamo se ne i ludom radovanje) da će od 2014. godine nešto i da se promeni po ovom pitanju.

Sve u svemu, neophodno je ekonomski osnažiti žene. Samostalnije i jače, one će se verovatno lakše, brže i na vreme odlučivati za jedno, dvoje, troje, pa možda i više dece.