You are here

Bitka za fusnotu

„Fusnota bez nezavisnosti“ glasio je naslov u jednom od beogradskih medija dan nakon postizanja dogovora o regionalnom predstavljanju Kosova i integrisanom upravljanju prelazima. Komentari na konačan rezultat napete diplomatske bitke kretali su se u širokom dijapazonu, kako u Beogradu, tako i u Prištini.

Rezultat dvoipomesečnih diplomatskih napora i višednevnog dijaloga je poznat. Priština će učestvovati u regionalnoj saradnji pod nazivom „Kosovo*“, uz fusnotu prema kojoj „ovaj naziv ne utiče na stav o statusu i u skladu je sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 i mišljenjem Međunarodnog suda pravde o kosovskoj deklaraciji nezavisnosti“.

 

Jedna od mogućnosti za ocenu postignutog rešenja je upoređivanje krajnjeg ishoda sa početnom platformom pregovaračkih timova, odnosno sa pozicijama, koje su dve strane zauzimali tokom procesa dijaloga. Srbija je na početku tražila da se u nazivu Kosova navede Rezolucija 1244. Kosovo je insistiralo na svom „ustavnom“ imenu, dakle na pominjanju reči „Republika“. U kasnijoj fazi, kada je postignuta saglasnost da se različito viđenje statusa definiše u fusnoti, a ne u samom imenu, Srbija je za svoju crvenu liniju postavila pominjanje Rezolucije 1244. Vlastima u Prištini je kao ustupak ponuđeno da se pored Rezolucije 1244 u fusnoti nađe i mišljenje Međunarodnog suda pravde. Priština je to prihvatila uz zahtev da se i kosovska deklaracija o nezavisnosti navede, kao treći relevantan dokument. Konačno rešenje je, generalno gledano, bliže stavovima Srbije. U fusnoti se nalazi Rezolucija 1244, u njoj se kao poseban dokument ne navodi kosovska deklaracija o nezavisnosti, ali istovremeno deklaracija o nezavisnosti je uključena u deo formulacije, koji se odnosi na mišljenje Međunarodnog suda pravde. Posmatrajući simboličke aspekte sporazuma, Srbija je ostvarila tesnu pobedu, koja će dugoročno obezbediti formalnu asimetričnost Prištine u regionalnoj saradnji. Pahuljica, kako je zvezdicu koja upućuje na fusnotu nazvala šefica Pregovaračkog tima Prištine, zasigurno se neće dugi niz godina otopiti.

Za objektivnu ocenu postignutog sporazuma nije međutim dovoljno baviti se samo simbolikom. Potrebno je analizirati i suštinske aspekte prihvaćenog rešenja, i to stavljanjem sklopljenog dogovora u korelaciju sa generalnim političkim i diplomatskim ciljevima dveju strana. Uprošteno govoreći cilj Beograda od dana jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova je, sprečavanje zaokruživanja nezavisnosti u međunarodnopravnom smislu, dakle lobiranje protiv novih priznanja Kosova i onemogućavanje Kosovu da postane član međunarodnih organizacija. Najvažnija težnja Prištine je upravo suprotna, kompletiranje nezavisnosti putem priznanja od strane drugih država i učlanjenje u međunarodne organizacije.

Mislim, da nisu u pravu oni koji tvrde da je Beograd ovim sporazumom uspeo da ograniči suverenitet Kosova. Desilo se upravo suprotno. Kosovo je dobilo mogućnost da samostalno (i ravnopravno) učestvuje i govori u svoje ime na svim regionalnim skupovima, da bude član regionalnih organizacija, kao i da bude potpisnik međudržavnih sporazuma, koje će zaključivati zemlje regiona u okviru regionalne saradnje. Posmatrajući dakle suštinski aspekt postignutog sporazuma, Srbija je jedan korak dalje, a Priština jedan korak bliže svom strateškom političkom i diplomatskom cilju.